Situacija u kojoj je sve išlo dobro, a onda smo igrom sudbine ispušili na samom kraju.
U fudbalu, kada sudija (biva potplaćen da) namešta meč, uz manje ili veće varijacije, situacija je ovakva. Samo što je u pravom životu sudija viša sila.
Pera: Lazo, šta to čujem da si sinoć izlazio sa Kaćom?
Laza: E, pa jesam...
Pera: Ooo, šmekeruu! Najjača riba u kraju, a i šire, i baš ti da izađeš sa njom. Pričaj, šta je bilo?
Laza: Pa ništa, nema devojka komplekse, sasvim je kul, krenemo mi. Prvo kafica, pa odemo u pozorište, pošto joj se ništa nije dopalo u bioskopu...
Pera: Ooo, dobro, i?
Laza: I ništa, sedeli u zadnjem redu u Narodnom, uhvatim je za ruku, pa ona onda uhvati mene... Pa se zagrlimo...
Pera: I, šta je bilo posle!?
Laza: Ništa, izađemo mi posle, bila malo gužva...
Pera: I?
Laza: Ma ništa... crveni karton u 80, penal za protivnika u 90. minutu!
Pera: Š..ta? Ne kontam te više... Kakav sad protivnik?
Laza: Ma, neki lik... Kad smo izašli, ona se skroz o`ladi i ispriča mi kako se već dugo loži na nekog Đoleta... Džiber opasan koliko sam skontao...
Pera: Au, brate, ne seri! Pa što je onda sa tobom...
Laza: I nije tu kraj. Još je baš tada taj Đole nazove i pozove je kod sebe gajbi. I ona me samo coki u obraz, uhvati prvi bus i zapali. Nije se ni javila.
Pera: Pu, majku joj jebem kurvanjsku, da joj jebem! Nemoj da se istripuješ zbog toga! Brate, ja sve nešto kontam da te ekstra ribe imaju neke fuksanjske škole, gde ih uče kako se suptilno vuče za jaja i nos...
