Da se ispoštuje poneka osoba.
Da se izbegne poneka svađa.
Da se uradi, čisto eto, tek tako, da bi se uradilo, iako je potpuno nebitno da li će ili neće biti urađeno. Samo da bi moglo da se kaže da je urađeno. Bez volje, bez želje, bez motiva. S mukom po pola.
- A da ručaš danas? A? Sve sam skuvala još jutros, samo da bi te dočekalo kad dođeš s posla takav, umoran i gladan.
- Pusti me bre ženo, u pizdu materinu, ne mogu ništa.
- ’Ajde ti jedi, da ne prođe običaj, pa onda lupaj glavu šta i kako dalje.
---
- Vidimo li se sutra?
- Ne.
- Možeš li?
- Da.
- Želiš li?
- Ne znam.
- Hoćeš li znati u skorije vreme?
- Možda.
- Čemu ovo prepucavanje među nama?
- Onako. Da ne prođe običaj.
