U bolničkom si krevetu. Posteljinu ti nisu menjali ove nedelje. Nude ti da se urediš, obriješ, ali uljudno ih odbijaš. Neka, neka, hvala vama, samo zaspao mi ovaj rak na plućima, pa da ga ne budim. Baš smo fino zaživeli. Onaj do tebe krklja, ko zna, možda će mu već sutra skinuti meru. Dobro je to, ovih dana padaju kiše, meko je za kopanje, bar mu grobari neće majku psovati. Da si i sam te sreće. Ulaze posjete. Na vratima stoji komšijin mali, dve kuće od tebe, kaže zamolila ga tvoja deca da ih odmeni. Gledaš ga, crveni njihovu sramotu. Hvala ti sine, a sada idi. Ovde jedino ja polažem pravo da budem ožalošćen.
Nikoga! A možda je i bolje? Zapravo, svakako je bolje. Treba se navikavati na samoću. Meni i inače ne preostaje ništa drugo. Zašto insistirati na nekim prijateljstvima. Ne, ne... Nikoga više neću da zovem, ni usmeno, ni pismeno, ni telefonom. Čekati, mirovati, pomalo raditi, i to je sve. Da sam ja imao iole dobrog prijatelja, možda danas ne bih morao ni da ležim ovdje. Ali, šta mogu - ponekad mi se čini da se čovjek može osloniti na prijatelje, pa se zanesem, vjerujem, nadam, a ove nedjelje i četvrtci udaraju po očima kao šamar.
Dosta više iluzija, Vitomire!
Vitomir Nikolić
Bolnički fragmenti
25. decembar 1966.
Da, zaboravih....baš sam se zabavila da opišem..
I videla sam takve ljude. Žene mojih godina koje isporučuju majke kao da su dovezle auto kod vulkanizera; nesretnici koje je muka zatekla pa su sami, pijanih i ljudih na tone, izubijanih...
count, on je uvek oblačan.
pročitaj ga malo, ja kad sam previše vesela čitam njegove definicije...da se spustim na zemlju malo.
moj pokojni deda slomio nogu tamo negde pre četiri decenije, dođe balavac da mu buši kosku za teg i kaže "Okreni glavu čiča", a deda mu reče "Kad budeš bušio svoju nogu ti okreni glavu"... sreća njegova te deda nije mogao ustati inače bi njemu okačio tegove...
Hm, kako je leglo na moje dogodovštine....
Jedna noć u hitnoj pomoći VMA (ima krvi, nema krvi, biće, nema grupe, daće joj jednu bocu, ne ipak dve..); jedno trčanje oko prijema "na odeljenje"; jedno džedžanje na veštačkom ustajalom vazduhu i čkiljavom svetlu po hodnicima jer je profa u sali; niz razgovora sa drugim doktorima, sestrama (ima plavu braunilu-a transfuzija "neće kroz nju"; "Gospođo, majka vam ima baš loše vene"); ganjanje bolničarki oko toga da li da je pokriju ćebetom ili ne (valjda je teže posle vraćati i to ćebe)...
Jedan dan podeljen na brigu oko majke i histeriju koju je izazvalo moje zamašno kašnjenje na posao..
Jedno parče radnog dana iscepkano na poslove koje sam unapred uradila kao da sam znala (jebao ih kolegijum, te ih jebao)...
Jedno veče gde sam tražila najbanalnije resetovanje (posle ispade da je šoping delovao)...
Jedno uspavljivanje..
Buđenje.
Glava mi je kao kanta.