Apstraktna stvar. Neshvatljiva. Ubaciti se u život jednog malog, metalnog i hladnog uređaja za komunikaciju i povezivanje prevazilazi granice realnog i gazi pomalo u fikciju. Ma koliko god da je zanimljiv život vlasnika istog, za telefon, ume da bude uspona i padova.
-Jutro. Oko 7, pola 8. Budim se sa napunjenom baterijom. Celu noć me je ostavio na punjenju. Zahvalan sam mu. Mada, trebalo bi da me formatira, počeo sam da se gojim. Ali dobro, njegova odluka...
-10 sati. Već mi je malo dosadno. Možda bih mogao da ga probudim, da me izvede malo u šetnju, možda mi i ubaci slušalice..mmm slušalice..:bip bip:
Čovek: mrmntmrlj šta..šta se ovo čuje..alarm! Jebo mater, umukni! Pusti me! :klik: Ah, tako je bolje..:okret na drugu stranu:
Hm..nije mu se svidelo ovo baš..Dobro, neću više da ga diram..Neka se probudi sam..Lep je dan..Valjda će se dići za koji sat..pf...
-14h popodne. Postaje teško pronalaziti načine za gubljenje vremena. Troši mi se baterija, a kabal od punjača više nije zanimljiv. Budi se!......
-15 časova. Ah, evo ga, konačno se pridiže. Op, uhvatio me je. Proverava poruke.Nema toga bato, nisi tol'ko popularan. Ne, nemoj da me ostavljaš! Igraj se samnom!
-17h po lokalnom vremenu. I dalje sam u kući. Poludeću.Imam osećaj da me Inbox izdaje,a Settings mi polako ali sigurno priprema epi-napad. Nešto mora da se desi. Monotonost je prevelika. Umirem.
-18:30. On sedi za kompjuterom, ne obraća pažnju na mene. Pa jebo mu mater, ko te je zabavljao svih onih dosadnih večeri po busevima i vadio iz toliko neprijatnih situacija? Gle sad, šta to radiš, otkopčavaš se, šta...Au jebote. Gasi se, gasi se!
-20 jebenih sati. Stojim u mestu več ko zna koliko. Maska mi je utrnula, i ekran mi se muti. Nemam načina da skolnim ovu prašinu sa sebe. Za ime Boga, pogledaj me!
:bzz-bzz: Ej, imaš novu poruku! Jebale te poruke...A?P-šta je ovo?Podigao me je? Srečnog li dana! Ah, opet me bacaš. Dobro, barem je sada na krevet, što je poboljšanje.
Sprema se. Izlazi negde. možda će me povesti. Držim memorijsku da me ponese.
-21 dugih sati. Baterija me izdaje polako. Ali on vadi kabal od slušalica. Jes! To! Utni! Ah, olakšanje. Konačno mogu...Ej! Ne stavljaj me u džep! Neee!
E jebiga. Izgleda da ću u sledećih par sati gledati satkane niti farmerki i kroz njih možda i uočim neki Android. Kako su to dobre pičke. Sa njihovim tačskrinom. Uf, tačn'o bi je ja.
-Rećićemo da je 22, radi estetike. Sve što vidim ispred sebe je bleda slika nekog piva i udaljena vizija tribina. Jebemliga, gde smo, ali mi je lepo. On se kurči samnom, ali nem smeta mi. Samo nemojte da me pipate. Lako se nadražim, počeću da svetlim po 15 minuta.
-Negde posle 24 sata. Žurka još traje. Premestili su se na neke klupice u parku nekom, izgleda. Lepo je, tiho. Samo kada bi ovaj njegov retardirani drug prestao da se smeje k'o Paja Patak na helijumu, bilo bi super. Nosi me kući, ne sviđa mi se ovde. Počeću da pištim. Ali me niko ne čuje...
-2:47 ujutru. Vraćamo se kući. Polu-pijan je, ali je srećan. To je važno. I ja sam srećan. Ili srećna. Jebemliga, nisam nikad pogledao ispod memorijske. Upadosmo u kuću. Nekako je pogodio bravu. Uvek se nasmejem kada se tako pomuči da pronađe neko rešenje. Valjalo bi kad bi me tutnuo na punjenje, mrtav sam umoran. A, on već zaspao. Pa ništa onda...Low battery..Do sledećeg puta...Laku noć...:gašenje:
