Dan u kome odjebete sve obaveze i zaboravite sve brige sa samo jednom idejom i željom: da se siti izdivanite i ljudski ispričate sa nekim dragim.
Dan u kome ponovo otkrijete da je razgovor a ne rad stvorio čoveka.
- Čoveče, koliko volim način na koji me sluša! Imam utisak da joj je sve važno i da svaku moju reč nežno pomiluje klimanjem i brzo je pažljivo zapakuje i sačuva za vreme u kome nećemo biti u kontaktu...
- A umeš li ti nju da čuješ poeto, kada ona zbori, ali ono BAŠ čuješ?
- Nemam pojma, kad ona priča ja joj samo u oči gledam i ništa ne čujem... Mora da tad imam facu blaženog idiota.
- Znam o čemu pričaš! I sad ti je takva, ne pomeraj se, da napravim fotku za konkurs "I debilu drugar treba", donator im EU.
