Deca iz ulice

Некад од велике користи, некад велике штеточине. Чешће ово друго. То најбоље знамо ми који смо одрастали у кућама у непрометним улицама. То су они ларматори од којих комшија Лаки не може да спава по подне. За њих је комш'а Микица на ограду накачио шиљке, а између редова живе ограде посадио ништа мање бодљикаве руже. Њему ништа није слађе од избушене дечје лопте, а успоставио је и пропорцију: за једну поломљену ружу иде једно пиво. Сећам се да је једно лето побројао 5 ружа, али пиво није видео.
За учеснике у саобраћају они су права ноћна мора. У недостатку малих голића поставе се по два камена као стативе, па исти морају да се склоне кад пролазе кола. Још кад лопта пређе преко импровизоване стативе или мало више од метар, па кад крене галама - одбило би се од стативе или ово би ушло у рашље и сл.
Корист? Па ко ће комшиници Цеци да тркне да купи паклу Партнера? То је била мртва трка с обзиром да се од кусура могао купити "Желе Зека". Па ко ће деда Сими да погура Шкоду кад неће да упали? Иначе, истим тим учесницима у саобраћају могу отворити капију ако живе ту.
Скоро сам нешто слагао и кренем да размишљам у кога би било згодно да се закунем. Паде ни на памет да искористим баш ону иритантну децу што крену да лупају лоптом баш кад кренем да спремам испит. Кад их видим такве, помислим - Боже, како ли сам ја са својом генерацијом био иритантан и како су ме тада комшије клеле и псовале. Тим пре што ови клинци данас у ери фејсбучења и осталих занимација немају шансе да буду ни у пола грозни као ми некад, када нам се, бар већини, живот сводио на излазак на терен с лоптом чим се мало спусти хладовина.
И да, нове генерације клинаца из улице ће исто тако долазити, једном ће то бити наши клинци.