Čika u crvenom odelu kojem sediš u krilu a mama ti se smeši i slika te. Jedva čekaš da dođe taj dan kad ćeš da dobiješ paketić, pa da sve sam pojedeš, i da nikom ništa ne daš. I onda, posle nekoliko godina, skontaš da tvom tati taj dekica u crvenom sa smešnom kapom i retardiraranim smehom naplaćuje tvom tati to što ti jedva čekaš da mama prestane da te slika i da skočiš iz njegovog krila i odeš da ždereš paketić. Onda shvatiš da je on seronja, a u međuvremenu ti mama i tata kažu da Deda mraz ne postoji, malo plačeš, pa se oladiš od toga. I onda se tvoji pokaju što su ti rekli jer ono što im se tad odbijalo od plate, sad im se obija o glavu jer je suma utrostručena... Ali tad je kasno. Ti tad imaš svog ličnog deda mraza koji ti kupi šta 'oćeš ( *ako si skromno i dobro dete preko cele godine*), a ne onaj usrani paketić.
