Dejča

Teško je opisati Dejču jer njegova trenutna datost jeste samo krhotina njegove suštine. Fizički levitira između nedočekanog keca na Oldam i popijene gajbe Jelena, ali se pod tim licem sporednog glumca krije Dejčino sve. Onih koji bi posvedočili njegove priče više nema, ili ih barem nema tu, između kladionice i dragstora. Neki njegovi pajtaši sa radnih akcija i onog leta na Braču davno su dograbili fotelje, drugi su netraženo zaradili mravlju ogrlicu. Dejča nije grizao za foteljom niti su mravi grizli za njim. On je jednostavno tu oduvek, dok okolo deca rastu, a sve se menja.

Čak je i lokalna kafana dobila fasadu boje kajsije kad je gazda onomad postao odbornik ispred Stranke srpskog jedinstva. Dejči nova fasada ne treba, njegov par mokasina ga nosi svuda gde mora da bude. Njegova pojava je neminovnost, njegova sećanja propoved za sve koji hoće da čuju. Dejča je pre četres i kusur bio najbrže levo krilo Međuopštinske lige „Mlava“, njegovi prodori bejahu nerešivi rebus za bekove i oružje za krađu uzdaha jedne krupnooke Milenije Anđelić. Ko stvarno čuje, zna šta Dejča priča.

Retki, međutim, imaju vremena za istoriju jednog Dejče, za njegovu hegelovski glomaznu teoriju svega. Od njega traže današnjicu i sutrašnjicu, kao da Dejči sati, dani i godine nešto znače. Ima on i za takve fiks na Hafnarfjordur, masni vic ili političku govoranciju. Svoju bit tada sklanja daleko ispod dna navrnute flaše, dok obija cipele u trouglu na čijem je kraju Željin stadion.