Prelepi anđeo...ni dan danas nisam saznao kako se zove. Niko u selu nije znao čija je to ćerka, iz čije porodice. Ni čak da li je iz našeg sela. Ali su je svi pratili bez daha požudnim pogledom kad god prođe glavnim sokakom. Klinci su je zamišljali, a matoriji priželjkivali. Niko joj nije nikada čuo glas, a verovali smo svi da ima upravo anđeoski, drugačiji ne može. Jedini zvuk koji je ostavljala za sobom je bio onaj mekani od slabo napumpane gume i kamenčića koji su pucketali pod točkovima po jako prašnjavom putu. I jedno zarđalo zvonce na toj poniki bez signalizacije koju je vozila neumorno svakog dana...zvonce koje je samo od sebe ponekad zvečalo usled neravnog sokaka...A Ona je gledala je samo pravo, ponekad samo skrene pogledom da bi sklonila dugu plavu kosu s lica, ne obazirući se čak ni na sopstvenu žutu haljinu, na kojoj je čipka po rubovima uvek bila umrljana od lanca...
Verovali smo onda da donosi sreću celom selu. Vila našeg blagostanja, dodola naših plodnih njiva. Te godine prinos nikada nije bio veći, niti je Morava ikad bila punija mladih šarančića i somića. Čak ni većih svađa nije bilo. Šta reći drugo osim da su zahvaljućjući samo jednim njenim prolaskom, dva najbogatija brata, Rade i Aleksa, posle decenije konačno izgladili stvar oko imanja i pomirili se u kafani kod 'Čaponjka'... Nije bila ničija, ali je svakako bila naša, devojka na biciklu.
Kad sam malo stasao, postao momčić od osamnaest leta, konačno sam saznao istinu. Naime, moj stari mi je dan pre punoletstva rekao da ostanem kući, da ne idem u kafanu sa drugarima. Pitao sam zašto. Samo mi je odmahnuo glavom i grubo naredio da ostanem. Morao sam da ga poslušam. Otac mi je to ipak...
Tog jutra sam se probudio umoran, oka nisam sklopio. Što zbog vrele letnje noći, što zbog upornih komaraca, što zbog komšijinog petla Apisa. Ah, kako sam ga samo mrzeo. Ali najviše sam strepeo od večeri. Potajno sam se molio da sunce ne zađe za brdo nikada, da ovaj dan traje zauvek. Nema veze što sam celog dana skupljao seno polomljenom vilom po vrelom avgustovskom suncu. Samo da ne padne mrak...Ali ko sam ja da bi mene Bog poslušao?
Večerali smo vruću proju sa trunkom mladog sira i paradajzom. Otac je kasnije upalio fenjer i ćutke smo posmatrali igru senki po ispucalom duvaru. ''Vreme je'', rekao mi je. Ćutao sam. Izašao je u avliju, obitavao oko vraknice par minuta, pa se vratio. Uzeo je onaj fenjer ostavivši me u mraku, pa je ponovo izašao. Gledao je u jednu tačku u daljini dobrih pola sata, izgledao mi je kao đavo u tami koji mami putnika namernika jedinim svetlom. Pozdravio je samo komšiju Avrama koji je svojim vrancem dizao prašinu u punom trku po tom mraku. Vratio se, pomalo ogorčen i ljut. Nisam smeo ništa da pitam. Uz dubok uzdah mi je rekao da idem u krevet...mislim da sam zaspao odmah...
Sutardan, probudila me je graja naroda ujutru u daljini. Obuko sam se na brzinu i popio malo vode. Istrčao na put ne zatvorivši vrata. Ni otac mi nije bio u kući, ali me nije bilo briga. Interesovalo me zašto se skupio toliki narod na stotinak metara od moje kuće. Prvo što sam primetio je parče žute tkanine koje se vijorilo na bagremu pored puta. Jedan od momaka je sklanjao onaj dobro poznati bicikl u šanac, da se ljudi ne bi sapletali o njemu. Srce mi se iskidalo u trenutku tada. Zastao sam i primetio uznemirenog Avru kako sedi i drži nešto u svom naručju nalik na lutku koju je pokojni deda pravio da postavi u njivu kako bi plašio svrake i ostale štetočine. Prišao mi je otac, i sa setom u glasu rekao nešto, ali ga nisam čuo. Otrčao sam prema toj gomili...Haljina joj više nije bila tako jarko žuta, čak ni kosa...Ne, to ne može, ne sme da bude Ona...Moja devojka na biciklu...
