Digne te na noge i tera te da se uhvatiš za buđelar

Кафана. Пијан си, у једној руци ти је цигара, а у другој чаша дебелог шприцера. Почиње. Знаш сваку ноту на виолини, и сваки тон на тамбури. Устајеш. Певаш. Додуше, није битно да ли је то песма о твојој бившој или садашњој драгој, о твојој отаџбини, или само песма коју памтиш јер си са друштвом уз њу постигао свој максимум у пијанству. А ти знаш сваку реч. Ако си сам, зато што су сви твоји другари расути по свету, а ти си упао у неку депресију, загрлиш флајку и правиш се да људи око тебе, који блену, не постоје, нема их. Међутим, ако си са другарима, онда је доживљај потпун. Грлите се, направите круг око стола, и милина. Испуни те нека посебна срећа. И тада ти није жао да даш своју последњу, тешко и рђаво зарађену црвену, и знаш да радиш за минималац, и да нећеш можда сутра имати да купиш да једеш. Али, наћиће се некако, јер све ће бити у реду, и брига те за сутра.