Dinamitara

Dok smo bacali te mucene prdavce, s vremena na vreme bi zatutnjilo iz daleka. Ponekad bi usledilo odusevljenje, a ponekad strah i neverica.
"Gde imaju da se kupe?"
"Kako se to baca?"
Pa onda pocinju da kruze price da je dinamitara jednom decku iscupala ruku, da je jedan stavio u flasu pa da je njih sest zavrsilo u bolnici.
A onda nam posle vise godina tako provedenih novogofisnjih praznika, neko stariji pokaze jednu. Vadi je krisom iz dzepa, polako, pazljivo. Svi stojimo otvorenih usta i buljimo u onu drec narandzastu boju.
Poklanja mi jednu. Ne smem da je stavim u dzep. Nosim je obema rukama do kuce, gde je sakrivam u svoju tajnu fioku. Tu ona ceka mene.
Skupljam hrabrost, idem na ono zabaceno poljance iza zgrade. Ne zovem drugare, oni su i dalje samo bacaci prdavaca. Pokusavam da zapalim sibicu vec peti put. Napokon uspevam. Palim fitilj i spustam nju na zemlju, ne bacam je. Cucim iza drveta I cekam... Cekam... Cekam... I onda....... KURAC!!! Corak!