Kec iz rukava, adut u mnogim konstruktivnim raspravama. Dok se svim silama trudite da objasnite da je crno crno, a belo belo, argumentujući prostu činjenicu na sve moguće načine, vaš "sagovornik" se valja po podu, cepa odeću sa sebe, rove ko mecka i priča kako ga mama nije volela, jer ko place, u pravu je.
"E, mogla bi da mi vratiš onih 50 evra, bez para sam. Vratila si se iz Amerike još pre dva meseca, pričaš o nekih osamsto dolara, a ni 'leba ne kupuješ, mislim, jebo 'leba, nek ima za sve, al' ja ostajem bez para."
"Ali, Dragana, dolar je pao...znaš ti da mi imamo samo garsonjeru u selu, da nemam kod kuće ni svoju sobu, ujedaš me za dušu...ja sam bre Golgotu prošla!"
"Ma, sve je to u redu, ali, brate, dužna si, a ja ostajem bez dinara."
"Ne mogu da verujem... Ja ovde pričam o ljubavi, a ti o klasnim razlikama! Boli me tvoja bezosećajnost, idem da povratim, idem da se ubijem... Krv ću povratiti, nisam ni jela, kako te nije stid, ti si...razmažena jedinica...gledaš me tako u mukama, a ja...ja umirem...umirem od duševnog bola...mislila sam da si mi nekakva sestra..."
"I sad ćeš tako da se valjaš po podu i stiskaš jebenih pedeset evra, ali ih ne daš! Ma eto ti ih, jebo pedeset evra... I gde se, majke ti, seti klasnih razlika?"
Ma i kad se setih...dolar od onda rapidno pada...pare mi tolko izela inflacija da sam verovatno i duzna!
Pu, jebem ti situaciju, na ti plus, 'de se seti 50 evra...
+