Veština koje je tokom devedesetih umela ponekad da napravi razliku između života i smrti.
Naime, pošto je bilo malo autobusa i gužve u njima su bile nesnosne, iskusni su se trudili da se nekako dovuku do ringišpila i tu zauzmu busiju, jer kada su velike vrućine, mogućnosti za normalan udisaj su bile minimalne. U to vreme svaki je zglobni autobus imao pocepanu harmoniku, ali baš svaki i cilj je bio postaviti se na putanju strujanja vazduha kroz tu poderotinu koja je pored kiseonika donosila i preko potrebno hlađenje čela u vrelim letnjim danima.
Staneš tu i ne pomeraš se do zadnje. Svakako nema šanse da se probiješ do izlaza ranije.
- Brate, ne mogu više. Ne mogu. Skratio sam udisaje. Kao miš. Ne mogu.
- Ni ja. Gotov sam.
- A vidi onu rupu na harmonici kako je lepa. Prosto vidim kako vazduh struji kroz nju. Jebeni penzioneri. Okupirali su taj deo.
- OK, moram nešto da smislim kako da se dovučemo tamo.
- Brzo smisli. Mislim da sam gotov.
- Znam, prati me. JEBOTE JESI VIDEO JUTROS NA VESTIMA ŠTA JE BILO?
- NE BRATE!
- LADNO PROPALA SREDINA AUTOBUSA I NEKA BABA PALA POD TOČKOVE. NA MESTU MRTVA!
- PA DA, TAJ DEO JE NAJTANJI NA AUTOBUSU! evo ih brate, uzjogunili su se. Gledaju gde da pobegnu.
- Začini malo nekako. Začini.
- USTVARI NIJE BAŠ NA MESTU. KAŽE MI DRUGAR ŠTO JE BIO U TOM BUSU DA SE PRVO MUČILA DUGO. Pobegoše, uleći.
- Tooooo bre. Au najzad.
- Nego jesmo mi trebali kod Juge da siđemo?
- Ma da, al' pičimo do Zelenjaka. Taman u prolazu da prodam devize neke.
