Dnevnik o psu

Ситна киша се лагано претварала у суснежицу док сам журним кораком већ залазио са кеја у Лењинову улицу. Била је то јануарска зима у престоници давне године. На улицама одавно већ нема људи а покоји путник намерник који се нашао на поплочаном покислом шеталишту, брзо је оборене главе наставио свој пут. Невреме и северац је штипао свуда по лицу, а на мојим наочарима су се промаљале прве капље. Нико није могао да види разочарење које ме је све више обузимало. Изгубио сам све, задњи чек студентског кредита отишао је заједно са два пара жандара. Изневерен од самог себе, дошло ми је да спакујем целу своју изнајмљену собу у Македонској улици у Земуну и заувек напустим то своје, сада већ лепо студирање права са само једним положеним испитом у јануарском року и одем далеко одавде, да побегнем некуд, ни сам не знам где. А моји доле мисле да сам положио сва три и да имам новца до средине фебруара када би најраније могли да ми пошаљу нешто пара. 300 џепних динара и ја. Сами на овом свету.

''Да ли човек може да падне овако ниско'', помислио сам. Картања никад краја све до данас, када немам чак ни да се вадим. А и не бих се вадио, нема изласка. Није добро ни кад се добија, увек остане та слатка помама ''Ајмо још једну, дупло улазим''. Шта сам све прокоцкао, нисам могао себе да погледам у очи. И тако, негде дубоко у својим мислима, у том ништавилу, до свести ми је допрло цвиљење неког пса, скоро као тихо завијање. Био сам управо пролазио поред пијаце када сам између опустелих металних тезги, с којих се слива кишница и добује у ритму марша, на уском пролазу кроз средину пијаце, угледао неки други живот како јадикује над својом судбином. Или можда дозива у помоћ овде где никог нема.

Застао сам на трен, у жељи да му видим очи и главу. Био је окренут леђима, видео сам му само распрхнут, полупоквашен реп и пола тела. Глава је била негде између прљавих тезги. Као да је осетио да га посматрам, тело му је сада отишло тамо где је малопре била глава и њушка му је провиривала на ћошку. Црне псеће очи су држале поглед на мени. Није више завијао, само је гледао, као и ја. Изгледало је као да га море исте муке, да су на овој пустој прокислој улици остала само два сапатника, он и ја.

Авлијанер. Мали па жут, свуда, осим на шапама, које су биле одвећ црне од прљавштине и помешаног блата са кишницом, и на самој глави, између очију све до почетка њушке. Једино је то било бело, све остало светло жуто, као сунце када излази зором. Уши клемпаве али су стајале високо подигнуте, као у вука. Чељусти затворене а из носа излази врућ ваздух који издише. Само ћути и гледа. Није био ни премшрав ни угојен, некако складан али тужан. Држао се уздигнуто у том сивилу, међу остацима од промрзлог кромпира и плеснавог јужног воћа, предњим ногама стајавши на одводу у који се слива надошла вода. Неми, нисмо знали шта да кажемо један другом. А нико да прекине тишину.

''Жућо!'' Нисам знао како да га дозовем, како назвати жутог кера друкчије? Стајао је и даље, непомеривши се. Решио сам да га још једном дозовем пре него што одем, нешто ме је вукло да га бар упознам. Гледајући њега, заборавио сам на своје проблеме. Мислио сам да је мени најтеже са својојм савешћу али није. Њему је било, без дома, без хране, без својих. ''Жућо'', узвикнуо сам ка њему, као да му заповедам да дође. Уздигао је главу горе и после пар секунди, када сам већ почео да окрећем главу, лаганим кораком је дошао до мене. Сагао сам се, Жућа ми је лизнуо длан, погледао ме сетним очима и нечујно цвилео, као да ми се јада и осећа патњу.

Упалиле су се прве светиљке. Остали смо више од 10 минута на тада већ снегу, који је замрзавао палу кишу за поплочано шеталиште. Као да сам срео старог пријатеља. Све смо се разумели. Жуто крзно му је било на неким местима мокро и скорело све до коже и на леђима се претерано лињао. Шака ми је била пуна жуте длаке али нисам марио. Упознао сам неког малог са малим срцем и душом заоденут псећим изгледом. Загрлио сам га и осетио сам керећи врат и главу на себи. Он је подивљао на кратко и ставио шапе негде на мој капут. и стао да ме лиже по лицу. Пали смо на мокар под и ваљали као највећи умоболници на том кијамету. Морао сам, нешто ме је терало да се лудирамо. Играо сам се с Жућом као што никад нисам, ни са једним псом. Било ме је брига шта ће рећи неки пролазник или неко с прозора али таквих није било. Само пас и ја.

Усправио сам се касније, Жућа ме значајно и с надом погледа. Пођосмо. Он поред мене или ја поред њега. Као на корицама руских бајки где ловац или путник иде а прати га његов верни друг. Изашли смо из Лењинове, па код цркве, преко парка, до прилаза, па узбрдо до Македонске. НИједног трена ме није погледао, ишли смо ћутке, у миру, где речи не би могле да дочарају доживљај. Стигли смо пред кућу, имао сам мало мука док га нисам утерао у улаз. Он прво леже на отирач испред стрехе, па неће да се помери, ваљда је тако научио, изгледа да није имао никад неког свог, неког човека. Само пси и улица. Хладан као да је у Дунав упао, унео сам га и запалио пећ. Он само једном залаја и умири се, држећи главу на поду, очију широм отворених, као да је уморан од овог живота, иако у пуној радној снази.

Опрао сам руке и сео у столицу поред њега. Осећао сам се растерећено и ослобођено од ланаца коцке. На свету има много оних којима треба помоћи, који заслужују то. Замало да га никад не упознам, а био би грех. Жућа ми је то показао кроз све ове године колико сам га имао. Нисам се више коцкао. Не би имао ко да ме извуче из тог пакла. А Жућа је то успео а да није рекао ниједну једину реч. Учинио је то само својим погледом. Тим његовим црним псећим очима.