Dnevnik jednog puža

Устадох јутрос рано, јебемлига, изгледа је падала киша синоћ, све ми нешто клизи. Каквог год посла да се у'ватим, а оно иде к'о подмазано. Тако Вам је то кад сте пуж. Зна да буде лоше само ако сте нечији муж, као ја нпр.
Пужеви су познати као патофне, немојте да Вас изглед вара. Жена се буди са доручком у кревету док ми мужеви ринтамо за обоје. Кажу људи: 'лако је вама пужевима'. Курац лако, кажем ја људима. Још ако сте професор историје као ја, 'лако' је за вас мисаона именица. Деца споро уче, слабије усвајају градиво, а да би било још горе, касне на предавања.

Неки генијалци још увек уче основне ствари. Први и Други слузави рат су као два светска код Вас људи. То треба свако дете пуж да зна, за то рушим. Назовите ме окрутним, али једноставно не допуштам толико незнање. Ту су у првим редовима гинули наши преци, али и извојевали значајне победе, попут Битке на Барици, која је одјекнула у целом свету. Противник је био сломљен, а ми смо повратили срце своје отаџбине, тзв Лужачку пужевину, и да не набрајам даље, вероватно сте упознати са нашом историјом.

Зато је овај дневник посвећен, Вама, Србима, због особина које су нам еквивалентне.. Многострадална повијест, велики и храбри јунаци и малко спорије реаговање на спољашње тлачење... То је оно што нас чини људима, а Вас пужевима у тмини овоземаљског живота.