Dole

U nekoj normalnoj državi, to DOLE ne bi imalo nikakav značaj. Jednostavno, ne bi se izdvajalo od svog brata GORE. Ili sestara LEVO i DESNO. Kod nas je međutim, situacija malo drugačija. DOLE se vrednuje više nego neke druge stvari. Što više pominjete DOLE, sve više postajete patriota, a sve manje domaći izdajnik ili strani plaćenik.
Govorili smo svetu da mogu da nas poljube dole. Kurčili smo se. Čak i kada su pokušavali da nam ga otmu, nismo ga dali. Beše taj čuveni Boj DOLE. Ovi naši kažu da smo pobedili. Njihovi rekoše da smo izgubili. Izgubili, ali časno. Uzdignute glave. Na kopljima.
Nije ni važno. Povratismo mi naše DOLE posle silnih nekih ratova i prevrata. Da se razumemo, situacija DOLE nikada niije bila blistava, ali bar smo znali da je DOLE sastavni deo nas. Pa ipak... U jednom momentu postade DOLE nemirno. Znate kad prvi put polažete vozački, pa od nervoze počne da vam drhte donji ekstremiteti, a vi tu ništa ne možete da uradite? E, tako je DOLE isto počelo neko čudno drhtanje. I umesto da se DOLE sve reši, rešenja su sa neba počela da padaju GORE, LEVO I DESNO. Sve u cilju da se DOLE ne osećaju potresi. Mi smo ih naravno osetili. I stari i mladi. Deca. Često se, na pitanje gde ti je tata, upravo iz dečijih usta moglo čuti:"U vojsci je. Otišao je DOLE. Mama mi je rekla da će se brzo vratiti". I vratio se. U većini slučajeva.
Sve je manje naših bilo DOLE, a sve više njihovih, koji tvrde da je to DOLE njihovo GORE. Mislim da lažu. Nasilno naše DOLE transformišu u njihovo GORE. Sve ono što smo mi izgradili DOLE, prisvojili su. Nismo im dali. Ne damo im. Nećemo im dati.
Imamo li izbora? Umešali su se tu i strani ljudi. Kažu, oni najbolje znaju šta DOLE treba raditi da bi se sprečilo podrhtavanje. I uradili su ono što smatraju da je najbolje. Amputacija.
Bunili smo se. Ali sve smo više počeli da izgledamo kao kokoška kad joj odseku glavu, pa ona onako bezglava trči ko muva bez glave po dvorištu. Kažu da je to moguće. Jebi ga, bar na crtanom filmu jeste. Samo što nama nisu uzeli glavu. Kažu ljudi, uzeli nam srce. Naše srce je DOLE. Pravili su čak i parole. Čovek bez srce ne može da funkcioniše. Mi izgleda da možemo. Moramo. Borimo se koliko je to u našoj moći. Neko manje, neko više. Nađe se i po koji Obilić. Svako je dobrodošao da spase DOLE što se spasti može.