Priča kaže da se ovakve oblasti nalaze samo u jačim državnim firmama, magnatima koji su preživeli prve talase privatizacije, a koji su stub oslonac svake tranzicioe države i koji su pritom gotovo nepresušna krava muzara.
Dolina slonova je jedan sektor, posebno odeljenje (služba - ako vam je tako zgodnije), gde završavaju svi nepodobni direktori i viši šefovi (ima ih tu i niskih, ali to nije poenta). Sad, da li su oni nepodobni zbog nestručnosti ili zato što nisu tipični autoklimači glavama, to uopšte nije bitno. Bitno je da preduzeće čuva svoje, jer svi su oni jedna velika porodica (direktori i šefovi dođu kao deca koju volite iako su malo ćaknuti, a radnici su, po logici glaveština, kao slepo crevo - ne puštaju ni suzu kada ih kao mačiće puste u vreći niz vodu).
Elem, da bi se održao kakav takav mir, nepodobni se lepo prebace (degradiraju) na nižu lestvicu, gde njihovo komandovanje (ako imaju mogućnosti za to) nema nekog uticaja po rad firme. Nekim čudom im koeficijent ostaje isti, pa tako za duplo manje stresniji posao dobijaju istu platu. Ako se tako njihova nepodobnost kažnjava, kako li im je tek dobro kada ih nagrađuju, pitate se vi.
Zašto slonovi? Zato što su matori. Ako ne po godinama, ono barem po vremenu provedenom na visokoj poziciji. Dugo su, brate, mračili i oblačili, te je red da ih neko odmeni. A, da novopridošlima ne bi presela jutarnja kafica zbog kukanja smenjenih, oni njih lepo teleportuju u miran i udaljen kutak firme, te su svi srećni i radosni. Sem radnika, koji zbog krize, inflacije, tranzicije i ko zna još čega dobijaju manje plate.
