Dosta je bilo!

Наиме, Френч је био добар, фин, на сељачки начин васпитан младић:што значи да се према својима, сељанима, односи сасвим нормално, док друге, угледне треба да поштује и гледа на њих као на Бога, ако се може тако назвати човек при крају своје треће деценије живота. Живео је сам у кући на селу, разведен, после свега пола године брака. Сваки дан био је исти, досадан, исто почињао, и исто се завршавао – храњењем стоке. Кад би се окренуо иза себе, имао би све, а уједно и ништа. Два пса, полубрата из града, стоке, мало земље, помоћницу коју није волео, али и успео је делимично. Два посла, кућни око земље и стоке и посао који је био само њему познат, служба која је била тајна, служба Франциску, што говори много тога, јер се до исте службе заиста није лако долазило. И ништа више. Питате се зашто разведен? – То се десило управо када је рекао – доста је било!
Женина понижавања и вечита кокетирања са другима ван села дошла су му главе, а она је одлазила другима – зашто?
Управо због тога што је рекла – доста је било! Досадан живот, досадан муж, лош однос, све разбацано ништа сложено, отишла је са другим. У нади да за забавнијим животом, не марећи за срамоту коју ће сама себи навући на врат.
Зашто није марила? – Управо зато што је рекла - Доста је било! Вечито гледање на мишљења других, не!
Френч је дуго наставио да живи усамљеничким животом, који му се баш и није свићао, што је био повод за тражење новог, бољег, и у неку руку занимљивијег живота. Доста је било! - рекао је Френч. Тада је, наиме, наследила промена у његовом ритму, његовом целокупном животу и нади да се извуче беде и јада кроз које је пролазио од кад је отишла. Њиву је продао, као и стоку, дао оставку код Франциска, за шта је требало писати молбу, јер се до оставке тог посла долазило тешко исто онолико колико и до њега. Купио је мали станчић у граду, хтео је да нађе полубрата Едријена, што му није пошло за руком. Све што му је од њега остало јесте читуља на дрвету. И даље живео сам; новца је имао од продатих ствари. кретао се по кафанама и умео је тамо да остане веома дуго, чак и док не би свануло, али пријатеља не би налазио... Прошло је и десет година а ништа се није променило... Десет година свакодневне кафане; довелога је до делиријума, и кад је кренеуо са - доста је било! Било је касно, нажалост. Зависност га је обузела, а дошао је у град и кафану унади да се лечи од анксиозности и депресије. Уместо да се узео антидепресиве.