Поздрав међу старим пријатељима којима је драго што су на толиком степену неформалности да могу да почну да експериментишу и са формалним поздравима дајући им значење топлине.
-Тако, ајде видимо се сутра! Довиђења-пријатно!
-Довиђења-пријатно!
Završni udarac. Rampa koja se spušta na put naizgled beskonačnoj raspravi, u kojoj pobednik nije nužno onaj koji ima validne argumente, već onaj bezobrazniji, dužeg jezika i još koječega, vispreniji da svako verbalno nadmetanje prekine na pola, dok još nije potučen, te isto završi u svoju korist.
-'De mi se dede penzija, nema 5 minuta da sam je spustio na sto?
-Jel prolazio Zoran kroz tuda skoro?
-Jes' malopre, što?
-Eto ti odgovora, taj pokupi sve pred sobom. Lepo ne znam kako su ga tako nevaspitanog podigli! Nikoga to ne poštuje, sve radi kako mu se digne, ništa mu nije sveto, ne...
-Dobro, o'š ućutati?! Kud sam i pitao, saće drobonjiti pola dana...
...
-Zoki, ljubi te deda, da nisi ti slučajno uzeo dedine pare?
-A-a! Namerno sam uzeo.
-Pa kako tako, sine, ni da me pitaš. Ajde, lepo, da mi vratiš, pa da te deda časti, dosta ti je hiljadu.
-Ti znaš kol'ko meni dosta! Ne dam! Šta će to tebi?!
-Pa kako to razgovaraš? Kako šta će mi?
-Lepo, brate! Ajde reci, šta će tebi pare? A ja imam sto troškova! Treba mi za pljuge, treba mi za kurve, za kladionicu, treba mi za onog što mi udara pečate u indeks, mora nešto i za u kafanu, na sve strane samo traže! A ti, šta te boli uvo! Imaš sto godina, nigde ne ideš, ništa ne radiš, najbolje da lepo umreš, ja ti kupim vinjak, malo tamo da te ispolivam vo imja oca i doviđenja, prijatno! I šta će ti onda pare?!
-E vo imja oca baš!
U busu se devojka svadja preko fona da se ne kaze Vukajlija nego Vujaklija za recnik... ocaj na njenom licu kad je shvatila da ne moze objasniti
Mokoš · 11. Maj 2011.