dozivanje dece

Sedim u sobi, grmi Iron Maiden, ja drndam gitaru, burazer pobegao od buke. U tom trenutku se kroz zatvoren prozor čuje pakleni krik koji je toliko strašan da ga je bolje ostaviti neopisanim.

"NIKOLAAAAAAAA!"

Muzika staje, Dikinson izlazi iz zvučnika, kaže "jebote, koj vrisak" i lagano prošeta kroz plafon, sat počinje da mi se smeje dok soba menja oblik. Taman su halucinacije malo prestale kad je opet pozvala Nikolu, sva sreća pa mi je krv delimično zapušila uši ili ko zna šta bi bilo, nekako sam uspeo da obmotam jastuk oko glave kad se ponovo čulo "NIKOLAAAA!". Prokleti klinac se konačno pojavio i onda su se nešto tišim glasom dovikivali kako je vreme da ide kući mada je mali seronja ubedjen da bi trebalo da još ostane da se igra.

Evo, opasuljih se delimično, valjda ću da steknem imunitet na ovo zlo pošto leto tek počinje a moj dragi komšija Nikola će svakog dana da se muva oko zgrade. Idem sad malo u kupovinu, staklo na prozoru mi je strošeno a monitor ima pukotinu.