Она мучна тишина која се изненада створи у неком друштву. И то без икаквог очигледног повода. Тек онако. Сви одједном остадоше без речи.
Мук. Мртво море. Сви ћуте к'о рибе. Језици завезани.
Да л' да одвалиш: "Е, данас је био баш леп дан!"? Можда је најпаметније да сачекаш да неко други проломи тишину?
Погледи се не сусрећу. Нико не сме да остави утисак да ће нешто да изусти.
Кратко траје, а никако да се заврши.
У таквом тренутку неописиво добро пасује да се нешто деси, да неко уђе а најбоље би можда било чак и да се сруши плафон. Само да престане тишина.
Slavna Vukajlija. Ima glupih stvari, ima bezveznih, ali ima i jako puno brilijantnih. Neću previše dužiti, samo odite tam pa vidite sami. Samo jedno upozorenje - ima ponešto napisano i na ćirilici (iako smatram da svako, ko kolko-tolko drži do opće kulture zna ćirilicu).
Skodin blog · 04. Septembar 2010.
Savršen trenutak da se adekvatno izblamiraš, tako što umreš od smeha. :)
Haha, tacno, jos gora je varijanta kada nesto pricas,i dok pricas nastane taj tajac, a ti se zajebes pa nastavis jos 2 sekunde da pricas (obicno nesto jako glupo), pa se i tako izblamiras...adekvatno :)