Druga se riba u vodu vraća

Kažu mi stariji da se prva riba u vodu vraća. Ako ne vratiš bije te kletva i klinac ćeš nešto drugo izvući. Prva mi je riba bila klen. Na Rzavu ga izvukao. Ja sam hteo da ga vratim, ali deda rekao kako je već crkao. Bio sam još mali tada. Nisam znao šta je kriza. A ta kriza je bila prisutna. Moralo je nešto da se jede. A tih dana nije bilo srndaća. Pobegli čim je počelo zasipanje bombama. Štapu sam se vratio puno godina kasnije. Zaboravio sam taj osećaj. To opuštanje pored reke. To apsolutno kuliranje svega oko tebe. Taj osećaj kada ti se štap savije, a ti udaraš kontru i boriš se sa ribom. Sve je to zaboravljeno. Zaboravljeno ispod godina prašine, teškog života i celodnevnog mukotrpnog rada. Ali to mi je ostalo u podsvesti. Poput refleksne radnje. Druga mi je riba bila pastrmka. Kada sam je izvukao pogledao sam je u oči. Bol. Strah. Sve pomešano. Sve u njenim očima, kao u što vidiš osećanja u očima iskrene devojke. I pustio sam je. Nešto mi je reklo kako više nema krize. Kako je to prošlost i kako sam dobio šansu da se iskupim za onog prvog klena.