Soba daleko od tuđih očiju. Sakriva staru odeću, crteže i igračke. Polomljenu lampu. Sliku koja budi sećanje. Dedinu kožnu fotelju u kojoj je provodio dane čitajući knjige kraj prozora. Bakino staro ogledalo iz Turske. Očev sat iz Švajcarske. Stvari koje pomalo bole ili raduju, i pokreću vremeplov. Stvari koje nisu potrebne, bar trenutno, i čekaju svoj momenat da ožive, da ih neko primeti i vrati da stvaraju nekom nove emocije, da učestvuju u spravljenju novih događaja i novih uspomena.
Postoji jedna takva soba i u ljudskim glavama. Otvara se u posebnim prilikama. Znate, one trenutke kada ste sami i kada imate neodoljivu potrebu da otrčite do fioke kako biste dotakli predmet koji budi dane detinjstva, vraća na bitne vam datume, podseća na zanimljive odsečke iz vašeg života.
U toj sobi su skriveni svi vaši problemi kojima ne nalazite trenutno rešenje, i koje odvajate sa strane usredsređeni na ono što možete sada da promenite, a kada dođe red na njih, na te probleme, ušetaćete polako i kao što posmatrate dedinu fotelju i razmišljate kako da je oživite, možda ako je ofarbate, ojačate , tako se posmatra i problem i polako rešava.
U toj drugoj sobi, iza starog ogledala, u ćošku, i na fotografijama, zabeleženi su i pored tih problema, i prvi padovi, razočarenja, bolni trenuci, odlasci voljenih u nepovrat. Ta soba krije, potiskuje sve more, sve nesanice, sve padove, i ćuti, i ćuti. I suočava vas sa tim što krijemo duboko u sebi dok ćutimo zagledani, kada postanemo spremni za suočavanje.
