Duša nam je teška ali velika

Koga mrzi da čita nek ide dole, na žuto.

Takvi smo ti mi brale, nema s nama zajebancije. Široke duše a teške, veseljaci, gostoprimljivi al zajebani kad popijemo. Dert, sevdah, karasevdah, ludilo, krv, žile, Lazar Ristovski grize žicu od struje, Biba prži viršle, Nole se lupa po srcu oće infarkt neće infarkt.
To ti je Srbija, brale, ludilo 24 sata, nema s nama zajebancije.
Najlepše žene, drugovi sa aljaske, i kad se tuca i kad se pije, sve radimo do daske do kraja, krejzi srbs, život pijemo do njegovih dubina, sve smo videli, sve znamo, sve smo poznali, i akademici i mangupi sa kaldrme, al po mogućstvu skadarlijske.
I bitanga i pesnik i bokser i nežna duša, i Mika Antić, i šarmantni varvarin, pukovnik Vranić i pevač švaler Drakče.
Sve sam ti ja to, i balada dekadenta, kockar, vagabund, nesrećni ljubavnik, najbolji jebač, pevam, skačem, pucam, crtam, ma ludilo, Popara, cicvara, Broćić Jelena.
Sve opraštamo, sve zaboravljamo, svima, duša slovenska, doduše ne damo bratu pola kuće nek crkne ko podstanar sonolkom familijom.
U suštini smo govno, al veliko i meko ko duša, al znamo opasno da zasmrdimo kad shvatimo da nigde ne možemo da prismrdimo.
Što kaže Duško, lako je nama da budemo teške i velike duše kad nam ništa drugo ne preostaje, kad ništa drugo nemamo. Ili koga mrzi sve ovo da čita, sažetak:
Nisko i loše prikrivena samozaljubljenost.
Bez pokrića.