Dvadeseti u mesecu

Dan kad moji ukućani primaju plate-penzije. Nepogrešivo dobar dan.
Ustajem, novine na stolu, doručak već spreman neka lepa kajgana i neko meso, karton kole se hladi u frižideru, keva me ne smara što sam došao kući u pola 6 jutros, deda me ne mrači o tome kako se lepo živelo za vreme Tita, svi srećni k'o u reklami za prašak za veš.
Kažem kevi da idem na bazen, umesto uobičajenog moljakanja za tih 500 dinara dobijem hiljadu i pitaju me ''hoće biti dosta?'', dok sam još sav zbunjen daju mi i ključeve od auta i kažu da su oni sipali goriva. U sebi mislim '' o jea, al' ću sutra da kosim dvorište samo tako, al' ćuti budalo i uzmi sve što nude''.
Krenuo na zenba, pare u džepu, imam za kolu, hamburger, ulaz, uštekam nešto malo i imam večeras za piće..
Dođem kući keva spremila ful ručak takozvani ''slava'' - predjelo, supa, sarma, belo meso i naravno koka-kola. Zamislim se na trenutak '' Bože, kad bi ovakav svaki dan bio pa kevi bih zaveštao organe da mi traži''.