Dvadeseti u mesecu

Дан кад моји укућани примају плате-пензије. Непогрешиво добар дан.
Устајем, новине на столу, доручак већ спреман нека лепа кајгана и неко месо, картон коле се хлади у фрижидеру, кева ме не смара што сам дошао кући у пола 6 јутрос, деда ме не мрачи о томе како се лепо живело за време Тита, сви срећни к'о у реклами за прашак за веш.
Кажем кеви да идем на базен, уместо уобичајеног мољакања за тих 500 динара добијем хиљаду и питају ме ''хоће бити доста?'', док сам још сав збуњен дају ми и кључеве од аута и кажу да су они сипали горива. У себи мислим '' о јеа, ал' ћу сутра да косим двориште само тако, ал' ћути будало и узми све што нуде''.
Кренуо на зенба, паре у џепу, имам за колу, хамбургер, улаз, уштекам нешто мало и имам вечерас за пиће..
Дођем кући кева спремила фул ручак такозвани ''слава'' - предјело, супа, сарма, бело месо и наравно кока-кола. Замислим се на тренутак '' Боже, кад би овакав сваки дан био па кеви бих завештао органе да ми тражи''.