Kad nešto moraš ponovo da uradiš.
Dva monaha isposnika koji svoj život posvetiše Bogu, krenuše na hadžiluk u Jerusalim, naravno pešice. Na putu kroz jedan šumarak, kojeg je presecao širok potok,prepun brzaka,nabasaše na prelepu devojku. U skromnoj haljinici,koja je više pokazivala nego krila,zadignutih skuta,mokra toliko da su joj se providele zamamne obline,zagazila je u potok do kolena.Nije smela da pređe.
Spazivši je,stariji monah priđe,prenese je preko potoka i blago spusti na zemlju.Drugi monah pređe za njima prebledeo zbog onog što ovaj učini.
Nastavili su put sami i nakon nekoliko sati hoda,provedenih u ćutanju,mlađi kaluđer ne izdrža i reče:
Kako si mogao da je poneseš? Zar nisi video koliko je bestidna?
Stariji kaluđer se okrenu,pogleda ga i reče:
Ja sam je ostavio kraj potoka,ZAŠTO JE TI JOŠ UVEK NOSIŠ?
Ovo je jedino u ovom sranju što si ti napisao. I to nema veze sa moralom, zar ne?
Verovatno si ti pisao onaj tekst dole.Priče se sećam a ovo je moja interpretacija.
Da li si ti shvatio i ono gore ?
Ne, nisam. Prosvijetli me, o premudri!
Aj na neki blog pa piši svoje viđenje neke šugave priče.
poenta je da budeš kreativan,da ako koristiš gotovo to bude 10%,u jednoj rečenici,a ne 90%.dadoh plus zbog priče,ali menjaj običaj.ovo su klasične zen pričice.
je l' ovo neka zen priča?