Džek

Džek je faca. On je tip kome se urbani dive i smatraju ga kompletnom ličnošću, dok oni ruralnog mentaliteta njega ne razumeju. Za ruralne, on je samo baja. Džek poseduje sinergiju genetskih i urođenih ljudskih kvaliteta, tako da nije sve genetski dobio, a opet i nije sve stekao.

On je džentlmen. Voli žene, vole one njega, ali samo za jednu Džek pokazuje zašto je Džek. Džek ume da se oblači i uklopi u svako iole pristojno društvo i u svakom društvu je prstohvat finog začina, ono malo što nekoj celini daje kvalitet. Nije nametljiv, nije previše po strani, svemu zna meru. Varira od istinske pristojnosti i džentlemenstva do umerenog vulagarizma, ali nikad ne pretera.

Na Džeku svaki sako izgleda tri puta skuplje, jer i prosečan kroj na Džeku izgleda kao da je šiven za londonskog gospodina s pet kolena u strogom centru Londona. Na Džeku šešir izgleda kao da nikad nije izlazio iz mode, a grubi materijal sakoa izgleda kao svila. Odelo ne čini Džeka, već Džek čini odelo.

On ima akademske doskočice, citira ljude predmejnstrim perioda, ali kad on to izgovori, značenje dobija dodatnu dimenziju. Džek se razume u muziku, ozbiljnu, naravno, ali prati i ono što se dešava poslednjih godina. Za njega muzika nije stala na Vudstoku, već je otvorenog uma, ali prizna da je nekad bilo bolje. Džek je u toku, ali to neće nametljivo pokazati. Poznaje Heseovu želju za samoćom i razume Šopenhauerov pesimizam. Razume se u sve pomalo, ali nije tek površno priučen. On zna.

Džek doručkuje uvozne žitarice, pije dobru kafu, zna da je "Kopi Luvak" najbolja, ali razume njenu pomodarsku dimenziju. Poznaje vina i istinski ih voli. Voli rakiju, ali samo pravu, jer prepozna hemiju i običan ekstrakt. Džek ženu ručkom iznenadi, jer je voli, a i ume. Džeka je spremanju lazanja naučio Stevo Karapandža pre 30 godina.

Džek je alfa mužjak s mašnom i šeširom. Svako želi Džek biti, ali ne ide to tako lako.