Eh, sudbino

Jecaj tuge osobe koja se oseća izdanom od strane više sile. Ophrvan bolom, opterećen sa hiljadu „Da sam bar...“, „Ako...“, „Možda sam trebao...“, mada svestan žešćih malera koji ga teraju. Ništa mu ne ide od ruke. Na poslu trpi sranja, nema nikakvog napretka, još i koliko god dobro da odradi, neko mu nađe manu. Auto više stoji kao ukras usled raznih kvarova i nedostataka kinte da se popravi. Žena mu samo nešto kenja i prigovara, nema ni minut mira. A pičke mu ne da odavno. Pola kućnih aparata počinje da crkava, slobodno vreme provodi krpeći ih. Deca mu zvocaju, uglavnom od njega traže kintu, onako zapovednički. Nežnu reč se ne seća kada je zadnji put čuo.
Ali odustajanja nema. U trci života tada načisto propadaš. Ćuti, konjino, i vuci. Ma, biće jednom bolje. Mora se u to verovati. A dotle, eh, sudbino. Šta da se radi, protiv nje se ne može. Crnje od ciganske pičke ali furaj dalje, samo napred.

Sizif i dalje gura svoju stenu.
Skret i dalje juri svoj žir.

Biće.