Ejvon gospodin

Милош Марковић, година 48, остао је без посла. Бугарин који је купио фабрику одлучио је да му не треба још један комерцијалиста из канцеларије који је задњи посао склопио још за време СФРЈ.

Нашавши се на раскрсници, Милош се питао шта му је даље чинити. Од мотике је руке дигао у својој петнаестој години, када је побегао у град да учи средњу Економску школу, и није јој је враћао од тад. У ове компујтере се не разуме, а и не интересује га сад да учи. Од свастике је случајно сазнао да постоји и професија која се зове Ејвон господин, и да је то у суштини комерцијала.

Хммм... Ејвон господин... Кад је у самом називу посла "господин", мора да се ради о фином послу - помисли Милош у себи.

Недуго затим, Милош је одржао своју прву презентацију пред кругом окупљених жена и девојака које су му ћерка и жена позвале. Син је демонстративно напустио кућу и није се враћао све до ујутро. Кренула и продаја, Милош добио и званичну титулу Ејвон господина, али нешто није штимало... Питао се да ли има нечег чудног у томе да хетеросексуалан мушкарац женама дели савете у вези шминкања? Или да проћелав господин у својим скоро педесетим прича који је шампон најбољи за густу косу? Када је укапирао да се разуме и у бижутерију и да зна да ли је за Дан заљубљених боље носити срцуленца на наруквици или на ушима, нешто се у њему сломило.

Отишао је до реке, сео на ограду моста, и запалио цигарету. Није хтео да се убије, само је хтео да добро размисли о свему. Уз присуство реалне могућности пада у хладну реку, мисли су му биле бистрије. Где је запело? Како је могуће да је направио толики компромис? Да ли му је избор заиста толико сужен?

Вратио се кући, рекао жени да му раздужи козметику, и да од сутра више није Ејвон господин. Отишао је у кафану са Мишком, другом још из средње школе, и развалио се од вињака и промуклог фалширања локалне преваљке.

Ујутро је натерао сина да му потражи послове на Интернету. Једино што је нашао а да је било иоле пристојно је продавање рекламног простора за локалну телевизију. Плата по учинку.

Извадио је своје тамноплаво одело из оних срећнијих времена, обукао белу кошуљу и црвену кравату, намазао ципеле ималином и спремио се за добро табанање по радњама у покушају да прода рекламе.

Милош Марковић, година 50, поново се осетио човеком.