Ma nemoj, ne seri, stvarno, zaista, zajebavaš, ne mogu da verujem, de ba, lažeš...
Uzvik razočaranja, uz primjesu nade da to što smo upravo čuli možda nije istina, ili da se nekako može promijeniti. Tako da ima u sebi dozu upitnog tona.
Tačnije nije baš uzvik, jer se to ne uzvikuje već promrmlja, ali nažalost u srpskom jeziku još ne postoji riječ mrmalj, pa ga zasad još zovemo uzvikom.
- Kažu imaćemo samo jednu sedmicu kolektivnog u avgustu...
- Ejs...?
- Ozbiljno ti kažem... šatro izgubili smo dosta zbog korone, sad ima puno narudžbi, ne smije stajat proizvodnja... ostatak godišnjeg može svako iskoristiti kako hoće (na papiru), al znaš njihov stav o uzimanju slobodnih dana...
- E jebi ga brate...
Jebeno podbadanje u sred rečenice, što sagovorniku koji je hteo da iskaže svoju misao oduzima volju za životom, a kamo li za svršetkom te iste rečenice odnosno misli.
