Ekskurzije od 1. do 4. razreda osnovne

Први разред. Ако претпоставимо да си Нишлија, прва екскурзија резервисана је за Нишку Бању. 15 минута вожње и 4-5 сати трчања, скакања, пишања у гаће, играња фрустрирајућих шуги и жмурки са учитељицом по Бањском парку и клопања невероватно много количина хране спаковане у твоју "моћни ренџери" торбицу. Прва екскурзијска искуства следе. Први пут осетиш потребу да сокић у тетрапаку са "хладним воском" налепљеном цевчицом сакријеш од учитељице. Она ти је дозволила тричава два сока, да ти не би било мука, то тако не може, па ти један вешто штекаш, као претечу алкохолу у каснијим годинама. Распоред седења у бусу. Ту на сцену долазе први аматерски покушаји испале, прва врдања и "преношења жедних преко воде" како би изборио што боље место до прозора и жељеног партнера на седишту, макар и за тих 15 минута пута, који ти је тада као НАСА-и путовање у другу галаксију. Са максималним опрезом пазиш на распоред у својој шареној школској торбици, и највећи је победник онај који у повратку има још хране, и који је толико жилав да може да се не успава. Први разред је ватрено крштење, све екскурзије после тога су надоградња туристичких скилова.

Други разред. Ако претпоставимо да си и даље из Ниша, следећа дестинација је - Соко Бања. Сада богами озбиљних сат времена вожње у једном правцу, чак два дана и једно ноћење, ово већ схваташ као позив за први покушај зрелости. Овог пута не носиш своју школску торбу, него добијаш од старијег брата/сестре њихов ранац! Евентуално неки са радне акције твоје маме. У том моменту он за тебе постаје антиквитет од непроцењиве вредности и твој најјачи нарцисоидни адут. Већ си био на екскурзији, сада се осећаш као ветеран, иако ти се још понеки пут деси да се случајно упишкиш у гаће, али ћеш се из петних жила потрудити да то нико не сазна. Већ имаш свој "клан", уколико си међу бајама у одељењу, и још ћеш из Голфа двојке твог тате кроз прозор да озваничиш резервацију чет'ри места за Ђоку, Лакија, Дарета и тебе. Уколико си повученији, сешћеш где год те сместе са твојим другом из клупе, и тако си навикао на њега. Машеш мами и тати и још једном преиспитујеш распоред отварања грицкалица у аутобусу. Почињеш опуштајуће глупирање са другарима и једним оком непрекидно упереним у учитељицу на првом седишту, ауторитет, шта ћеш. Сада се неке карте откривају. Лик за кога си мислио да је тако готиван плаче код учитељице у крилу јер му већ недостају мама и тата и плаши се. Уочаваш свој сићушни статус међу децом која заправо ИМАЈУ мобилне телефоне што од богатих што од претерано брижних родитеља. Вапиш за пажњом која је целокупно усмерена ка власницима мобилних телефона, но брзо се вадиш из тог трипа. Чека те прва ноћ у непознатом без маме и тате. Стигли сте таман на вечеру (укинули ти пола дана, глупи просветари) која је тест држања кашике и отварања уста први пут без родитеља. Осећај колико одличан, толико и страшан. Одложио си патофнице и у кревету си, са завршеном провером учитељице. Сведок си првих страшних прича у твом животу, проповеданих од стране великих баја, што само додаје бојазни без маме, али нећеш то показати, смејаћеш се у квази-опуштенцији и на силу. Наравно, јутарња трка на доручак, онај који се последњи обује - магарац или нешто горе. После доручка имаш слободно време, пажљиво штедиш новац који си понео, упркос томе неискусно падаш на фору Сокобањских сувенира, први пут у животу одеш мало даље од групице, седнеш где ти хоћеш, сам пређеш улицу, имаш интеракцију са непознатима и све то без надзора и одобрења старијих а притом ништа не упрскаш - осећаш се моћно. Свој си човек, проживео си. Али било је доста ти би ипак што пре кући.

Разред трећи. Помераш границе. Сада тачно знаш када ће екскурзија и где и колико, САМ си се распитао. Пролеће - Дивљане - 5 дана. Велика путна торба, флаша воде од литар и по на седишту, ти и три другара сте извојевали победу за 4 седишта са столом, постаје ти глупо да се поздрављаш са мамом при одласку. Овога пута хаос у бусу, треште Жељко Јоксимовић и Лео, укапирао си фору са мењањем седишта у бусу и поносно се шеткаш, све мање бринеш о учитељициним прекорима. Заборављаш на првог "кеца"(учитељицина стара фора застрашивања) из Природе и Друштва, дешавају се прве назнаке озбиљне забаве. Стижеш на дестинацију певајући на глас. Заузимаш кревет на спрату из прве и трчиш на ручак. Колона два по два по одељењима испред мензе, сви певате песму, које одељење је најгласније улази прво, дереш се из свег гласа. За ручком се усуђујеш на први репете и полази ти за руком. Пуног стомака јурцаш на фудбал не обазирући се на учитељицине крике. Враћаш се у хотел и шпарташ по собама као нездрав, шуге, моше и остале рекреативне игре су увелико у моди. Уживаш. Спреман си за ноћне приче, имао си годину дана да размишљаш на ту тему. Сваки дан исти а опет све забавнији. Песмицу испред мензе си простудирао, коначно ниси више голман на фудбалу, полако памтиш бројеве соба свих шест симпатија, сувенире и даље купујеш а обуваш се брже од многих са патикама на чичак. Љубоморан си на све који на вечерњој забави плешу са девојчицама, а ти немаш храбрости. Из дана у дан, једина брига ти је да будеш најбржи у обувању патика, прању зуба, шуги, јелу и фудбалу. Помало си исцрпљен, напоран је то посао, враћаш се кући, не успеваш да се не успаваш у бусу иако трешти Жекс-Лео тандем. Биће од овога добар писмени састав следећег понедељка.

Четврти разред. СТОП. Нешто није у реду. Јебена просветарска мафија одлучила да се не иде на екскурзију. Агенције које су се пријавиле немају лиценцу, курац палац. Јебе ти се за те зајебанције, и тако имаш преча срања. Од следеће године добијаш профане, једва чекаш.