Kultni događaji detinjstva.
Evo i zašto.
Prvi razred. Ako pretpostavimo da si Nišlija, prva ekskurzija rezervisana je za Nišku Banju. 15 minuta vožnje i 4-5 sati trčanja, skakanja, pišanja u gaće, igranja frustrirajućih šugi i žmurki sa učiteljicom po Banjskom parku i klopanja neverovatno mnogo količina hrane spakovane u tvoju "moćni rendžeri" torbicu. Prva ekskurzijska iskustva slede. Prvi put osetiš potrebu da sokić u tetrapaku sa "hladnim voskom" nalepljenom cevčicom sakriješ od učiteljice. Ona ti je dozvolila tričava dva soka, da ti ne bi bilo muka, to tako ne može, pa ti jedan vešto štekaš, kao preteču alkoholu u kasnijim godinama. Raspored sedenja u busu. Tu na scenu dolaze prvi amaterski pokušaji ispale, prva vrdanja i "prenošenja žednih preko vode" kako bi izborio što bolje mesto do prozora i željenog partnera na sedištu, makar i za tih 15 minuta puta, koji ti je tada kao NASA-i putovanje u drugu galaksiju. Sa maksimalnim oprezom paziš na raspored u svojoj šarenoj školskoj torbici, i najveći je pobednik onaj koji u povratku ima još hrane, i koji je toliko žilav da može da se ne uspava. Prvi razred je vatreno krštenje, sve ekskurzije posle toga su nadogradnja turističkih skilova.
Drugi razred. Ako pretpostavimo da si i dalje iz Niša, sledeća destinacija je - Soko Banja. Sada bogami ozbiljnih sat vremena vožnje u jednom pravcu, čak dva dana i jedno noćenje, ovo već shvataš kao poziv za prvi pokušaj zrelosti. Ovog puta ne nosiš svoju školsku torbu, nego dobijaš od starijeg brata/sestre njihov ranac! Eventualno neki sa radne akcije tvoje mame. U tom momentu on za tebe postaje antikvitet od neprocenjive vrednosti i tvoj najjači narcisoidni adut. Već si bio na ekskurziji, sada se osećaš kao veteran, iako ti se još poneki put desi da se slučajno upiškiš u gaće, ali ćeš se iz petnih žila potruditi da to niko ne sazna. Već imaš svoj "klan", ukoliko si među bajama u odeljenju, i još ćeš iz Golfa dvojke tvog tate kroz prozor da ozvaničiš rezervaciju čet'ri mesta za Đoku, Lakija, Dareta i tebe. Ukoliko si povučeniji, sešćeš gde god te smeste sa tvojim drugom iz klupe, i tako si navikao na njega. Mašeš mami i tati i još jednom preispituješ raspored otvaranja grickalica u autobusu. Počinješ opuštajuće glupiranje sa drugarima i jednim okom neprekidno uperenim u učiteljicu na prvom sedištu, autoritet, šta ćeš. Sada se neke karte otkrivaju. Lik za koga si mislio da je tako gotivan plače kod učiteljice u krilu jer mu već nedostaju mama i tata i plaši se. Uočavaš svoj sićušni status među decom koja zapravo IMAJU mobilne telefone što od bogatih što od preterano brižnih roditelja. Vapiš za pažnjom koja je celokupno usmerena ka vlasnicima mobilnih telefona, no brzo se vadiš iz tog tripa. Čeka te prva noć u nepoznatom bez mame i tate. Stigli ste taman na večeru (ukinuli ti pola dana, glupi prosvetari) koja je test držanja kašike i otvaranja usta prvi put bez roditelja. Osećaj koliko odličan, toliko i strašan. Odložio si patofnice i u krevetu si, sa završenom proverom učiteljice. Svedok si prvih strašnih priča u tvom životu, propovedanih od strane velikih baja, što samo dodaje bojazni bez mame, ali nećeš to pokazati, smejaćeš se u kvazi-opuštenciji i na silu. Naravno, jutarnja trka na doručak, onaj koji se poslednji obuje - magarac ili nešto gore. Posle doručka imaš slobodno vreme, pažljivo štediš novac koji si poneo, uprkos tome neiskusno padaš na foru Sokobanjskih suvenira, prvi put u životu odeš malo dalje od grupice, sedneš gde ti hoćeš, sam pređeš ulicu, imaš interakciju sa nepoznatima i sve to bez nadzora i odobrenja starijih a pritom ništa ne uprskaš - osećaš se moćno. Svoj si čovek, proživeo si. Ali bilo je dosta ti bi ipak što pre kući.
Razred treći. Pomeraš granice. Sada tačno znaš kada će ekskurzija i gde i koliko, SAM si se raspitao. Proleće - Divljane - 5 dana. Velika putna torba, flaša vode od litar i po na sedištu, ti i tri drugara ste izvojevali pobedu za 4 sedišta sa stolom, postaje ti glupo da se pozdravljaš sa mamom pri odlasku. Ovoga puta haos u busu, trešte Željko Joksimović i Leo, ukapirao si foru sa menjanjem sedišta u busu i ponosno se šetkaš, sve manje brineš o učiteljicinim prekorima. Zaboravljaš na prvog "keca"(učiteljicina stara fora zastrašivanja) iz Prirode i Društva, dešavaju se prve naznake ozbiljne zabave. Stižeš na destinaciju pevajući na glas. Zauzimaš krevet na spratu iz prve i trčiš na ručak. Kolona dva po dva po odeljenjima ispred menze, svi pevate pesmu, koje odeljenje je najglasnije ulazi prvo, dereš se iz sveg glasa. Za ručkom se usuđuješ na prvi repete i polazi ti za rukom. Punog stomaka jurcaš na fudbal ne obazirući se na učiteljicine krike. Vraćaš se u hotel i špartaš po sobama kao nezdrav, šuge, moše i ostale rekreativne igre su uveliko u modi. Uživaš. Spreman si za noćne priče, imao si godinu dana da razmišljaš na tu temu. Svaki dan isti a opet sve zabavniji. Pesmicu ispred menze si prostudirao, konačno nisi više golman na fudbalu, polako pamtiš brojeve soba svih šest simpatija, suvenire i dalje kupuješ a obuvaš se brže od mnogih sa patikama na čičak. Ljubomoran si na sve koji na večernjoj zabavi plešu sa devojčicama, a ti nemaš hrabrosti. Iz dana u dan, jedina briga ti je da budeš najbrži u obuvanju patika, pranju zuba, šugi, jelu i fudbalu. Pomalo si iscrpljen, naporan je to posao, vraćaš se kući, ne uspevaš da se ne uspavaš u busu iako trešti Žeks-Leo tandem. Biće od ovoga dobar pismeni sastav sledećeg ponedeljka.
Četvrti razred. STOP. Nešto nije u redu. Jebena prosvetarska mafija odlučila da se ne ide na ekskurziju. Agencije koje su se prijavile nemaju licencu, kurac palac. Jebe ti se za te zajebancije, i tako imaš preča sranja. Od sledeće godine dobijaš profane, jedva čekaš.
