To gnusno parče plastike sa slatkastom hemijom što izaziva alergije i jalovost, a koje se zove električno iako se jedino utačinje u struju da bi se govno grejalo, žena uključuje svaki put u zid iako me boli hipotalamus od njega. A isti takav vonj odvrne majstor u busu Beograd-Čačak i još pusti grejanje na trojku i novogodišnji specijal Ćao inspektore, pa je izvrtanje buđavog sendviča pojedenog maločas na stanici neminovno.
Bilo da je u pitanju vanila, lavanda ili bilo koja druga varijanta ušećerenog ataka na čula, mrzim ga. Ja isključim, ona opet ušteka. "Mnogo lepo miriše, osvežava, daje mu po ambijentu..."
Pa ženo, boktemazo, uzmi operi suđe, sa'rani mrtve ribe iz akvarijuma i opeglaj mi druge gaće da obučem mesto ovih sa dva lica, a ne da kućni bazd kriješ sa tim hipersladunjavim mirisom što mi iritira sinus!
Nije to bre ni miris, to su hladno iscedili pestodvanaest Meca Dobrića, pomešali ih sa refrenom Sergeja Ćetkovića i sabili u staklenku Er Vika.
Sabijem im majci.
- Hoćemo sad ovaj vanila-korijander aromaterapi, protiv duvanskoga dima? Samo gljgljdevedeset devet!
- Ali, kod nas niko ne čadi već deset godina, otkad sam batalio duvan!?
- Šta ima veze, vidiš kako prelepo miriše, pomirišiiii!
- Neću bre da njušim ta tečna govna. Daj boks Morave ’vamo, mala! Odanas opet purnjam. Ako je protiv dima, daću mu dima i kapak!
- Ali, mico...
- Bez filtera!
