Bravo! Svaka čast! Odlično! Čestitke!
Sve su ovo reči hvale za nešto dobro odrađeno, odigrano, kreirano. Međutim, ako se krene sa rukom kao elementom u odi pohvale, "deduktivno-logičkim" prelaskom na sledeće elemente, može se doći do neočekivanih i smešnih situacija.
Igra se jamb u parovima, pobednicima gajba piva. Protivnička ekipa završila, poslednje bacanje za nas. Izuzetno bitno, jer je rezultat otprilike izjednačen, tako da i poen-dva mogu odlučiti konačni par pobednika. Moj ortak, pred kojim stoji papir sa upisanim poenima, iskoristio svoja tri bacanja i ništa "pametno" nije bacio...sve je sad na meni! Napetost visi u vazduhu zajedno sa sijalicom od sto "sveća"...hladnokrvno, kockarski profesionalno, uzimam onih pet šarenih kockica i počinjem. Prvo bacanje, tri šestice!
Ortak: - To! Evo ti ruka!
Ćutim, odvajam one tri iste na stranu, bacam preostale dve...četvrta šestica!
Ortak: - To, to, udri! Evo ti...evo ti noga!!!
Napetost je tolika, da su čak i kibiceri zanemeli, a o protivničkoj ekipi, koju obliva hladan znoj, da i ne pričam. Sve oči su usmerene u moju desnu ruku i poslednju kockicu...koncentrišem se, bacam i na delić sekunde zatvaram oči...peta šestica!
Ortak: - To, to, toooo!!! Evo ti, ruka, noga, evo ti...(uzima olovku i gleda u papir pred sobom), evo ti kurac!!! Nemamo gde da upišemo! Pa, ful si trebao da baciš!
Ja: - Sad ću da bacim tebe kroz prozor! Za koji moj si ćata, kad si ćorav kod očiju!
