Definicije. Sedamsto hiljada njih. Kratke, duže, aforistične, ozbiljne, niđe veze, duhovite, odvale, ojebi, kobjašnjavanja, obične, loše...
Obične.
Obična definicija je ok. I to je to. Ona može da bude gramatički perfektna, pravopisno i krasnopisno preljepa, odeljena na pasuse, čitljiva.
Pregledna.
Obična definicija može biti napisana andrićevskim stilom, izbrušena, ispolirana, uglancana, sjajna i bajna.
Ali, nešto joj fali...
Telo vreteno. Savršeno. Pojam precizno definisan. Primer koncizan, sa tačno odmerenom dozom humora za potrebe definicije. Ni premalo, ni previše.
Ali grimasa na licu tokom čitanja ostaje sve vreme ista.
Nešto nedostaje...
Po načinu naracije, linkovanim delovima, kvalitetno odrađenim zapletom u primeru bilo je očekivano će se desiti obrt u poslednjoj rečenici primera. I desio se! Ha-ha momenat nije izostao u finišu.
Ali.. bilo je očekivano...
I ha-ha momenat je potvrđen smajlijem i triplusom u komentaru.
Ali grimasa na licu čitaoca je ostala nepromenjena.
Šta to onda fali perfektnoj, a ipak tako običnoj definiciji, koju odmah zaboraviš nakon čitanja?
Isto ono što fali koncertu klasične muzike gde svaki muzičar savršeno svira svoju deonicu od početka do kraja piljeći u note i putokaze bez prava na grešku. Dosadno brale.
Pogreši. Počni malim slovom. Napiši ne znam spojeno. Napravi solažu po uzoru na džez gitaristu, pokidaj žicu na bas gitari pokretom koji će proizvesti još bolji zvuk. To niko nije očekivao! Daj lični pečat. Ispi kriglu piva i ubaci dozu nonšalancije u svoj kreativni izliv. Pritisnuo si pogrešno slovo, napisao sve iz prvog lica, pomešao vremena, prosuo pivo. Pa šta! Još bolje. Smeješ se sam svom delu, ne liči ni na šta. Ali, zapravo je odlično.
Ubacio si faktor spontanosti.
