Manifestacija totalno iskrivljenog sistema vrednosti u zemlji Srbiji. Paradoks nad paradoksima - dokaz da što manje mozga i više estetskih zahvata na sebi imaš, bolje prolaziš, kako u životu, tako i na našoj, God bless it, estradi. Predmet interesovanja sociologa, psihologa, istoričara, politologa, novinara, a ponajviše napaljenih tatinih sinova, tajkuna-krimosa i sitnih jajara koji tripuju da su tajkuni-krimosi. Ipak niko od gorepomenute stručne intelektualne elite nije do kraja uspeo da objasni kako je moguće da:
- bez talenta i bez muzičkog (i bilo kog drugog) obrazovanja postaneš "vrhunski pevač/muzičar/interpretator"
- dva dana u nedelji treseš guzovima i zaradiš sedamnaest plata univerzitetskog profesora
- gostuješ u svim mogućim i nemogućim misijama, emisijama, "talk-shovovima" (tako se to kaže!), nedeljnim popodnevima, jutarnjim i večernjim programima, pritom ponavljaš dve napamet naučene proste rečenice, i neprestano oduševljavaš idiotsku napaljenu masu: "jao jesi videla kako je kul, sva zrači, mislim ono vrh je..."
- niko ne zna kad grupa srednjoškolaca iz Srbije osvoji prvo mesto na svetskom matematičkom prvenstvu, ali zato 99,99% populacije zna tačan datum kad je Cecinom mlađem detetu izbio prvi zub.
- da ne spominjem da ta ista populacija od reči do reči zna tekst pesme tipa "Mahi mahi mahi mahi mahinlano", "Ej da sam muško samo jedan dan samo jedan dan samo jedan dan" i još mnooooooogo bisera iz te beskrajne riznice, ali to je već za definiciju folk-hitova
Navođenje primera ovde je sizifovski posao. Po ziljavosti, nekulturi, prostoti i primitivizmu meni najviše upadaju u oči Seka, Dara, Viki, Indira, Karleuša. Ako ne znate o čemu govorim, pogledajte samo jedan spot "u vrhunskoj produkciji" jedne od dotičnih. A mislim da znate o čemu govorim.
