Frustracije životom

То ти је живот. Јебешга, ниси га таквог желио, али ко си ти да се буниш и тражиш другачије. Сам си себи бирао пут. Понекад ти се чини да боље ниси ни заслужио, нити ти боље треба. Да, требају ти ови тренуци повременог самосажаљења, да ти раздрмају учмалу самосвјест, да мозак, отупљен од неразмишљања почне да макар мало служи својој сврси.

Био си паметно дијете. Довољно интелигентан да разумијеш све око себе, да разазнаш све нијансе живота, недовољно јак да промијениш оно што те је спутавало. Сада када се сјетиш, било је то најљепши период у твом усахлом животу. Уствари, једини у коме си истински уживао. Јебемлига, зашто нисмо рођени стари, па да се прво мучимо а да после уживамо у дјетињству?

Дошао је пубертет, прве фрустрације и коначна спознаја о окрутности живота. А чинило ти се да можеш све - читав живот је био пред тобом, пуно лијепих ствари надомак прстију, требао си само да се истегнеш ето га...Ниси уживао у животу, бар не у толикој мјери у којој мислиш да би сада уживао, када би имао прилику да се вратиш. Али нема прилике...Ниси био ни свјестан, да са сваким твојим сљедећим дахом, у неповрат одлази онај безазлени, креативни дио тебе. Остајале су ти само олупине идеала. Због тога, другима није било тешко да ти их сломе.

У сутерену зрелости схватио си да живот не иде онако како си желио. Стојао си ту, на вјетрометини, а твоје постојање се сводило на имагинарно разрачунавање са несрећном судбином. Руке су ти биле све краће, а идеали недостижнији. Схватио си да си са животом играо руски рулет. А ту су ти шансе мале. Већ си постао свјестан да ти је најбоље прошло, а ни њега ниси проживио како ваља. Најежио се од саме помисли како ће ти тек бити...

Највише те боли што су сви успјели више од тебе. Бар ти се тако чини. И они од којих си био бољи, и они од којих си се надао да ћеш некад бити бољи. Сви они, сада су далеко испред тебе, недостижни, накарадно ти се кезе као да желе да се осјећаш још горе. За све кривиш злу судбину, несрећу, лоше људе и још гора времена. Тек на трен, из потиснутог кутка прозбориш себи-можда сам могао више? Тихо, да нико не чује...

- Конобар, дај још једну! Јебига, дај да се напијем до краја, да заборавим шта сам и ко сам, да легнем у кревет болесно спокојан. Сутра, сутра ће ми већ бити лакше...