Један од архаизама спортског жаргона који најчешће користе бардови новинарске и тренерске струке.
Играч који има виц представља фудбалског уметника, вештог дриблера, са одличним прегледом игре и добрим пасом који је у стању да једним потезом реши утакмицу. Као некад: Шекуларац, Џајић, Милутиновић, Моца Вукотић, Сафет Сушић, Пикси, Савићевић, Просинечки... Док смо у нашем фудбалу имали такве уметнике који су на терену причали вицеве, шалили смо се равноправно са целим светом, тј. са многима смо терали спрдачину. Данас код нас играју махом спрдачине од фудбалера.
- Господине, Живадиновићу, како коментариште киксеве Звезде и Партизана у овом колу? Шта то фали вечитима да би играли боље?
- Знате, господине Анђус, нама фале играчи који имају виц у игри, као што је то некад био Дејан Савићевић. То је тип играча који недостаје у нашем фудбалу. Ви знате да сам га ја открио док сам био тренер Будућности и он је...
- Да, господине Живадиновићу, идемо на укључење, имамо гледаоца на вези. Хало!
Kad je pre nekoliko dana osvanuo naslov u dnevnim novinama „Željko Mitrović: Trovali su me“, na samoproklamovanom rečniku slenga vukajlija.com odgovorili su mu bez mnogo pijeteta: „Pa dobro, i ti si nas, i još to radiš“.
Ekonom:east Magazin · 03. Februar 2011.
A gde je Mance?
Еееее... Манце је био расни нападач, али није био дриблер. Ако ћеш неког из Партизана ко је играо осамдесетих, а имао је виц што би рекао бард, онда су то били Звонко Варга и Ушке Вучићевић. Поготово Ушке, који се зезао на терену.