Gde počinje nezadovoljstvo?
Čoveku je toplo, ali drhti…
Nahranio se, a ipak ga muči glad.
Vole ga, ali njegove čežnje odlaze na nova područja. I da još više podbode nezadovoljstvo, tu je vreme, prokleto vreme. Kraj života nije sada tako strašno daleko – čovek ga može videti, kao što vidi more kad se popne na breg – i njegov duh kaže:
-Da li sam dosta radio? Da li sam dosta jeo? Da li sam dosta voleo?’
Sve ovo je, naravno, osnova čovekovog najvećeg prokletstva i možda njegove najveće slave. -Šta je značio moj život do sada i šta može značiti u vremenu koje mi je ostalo?’
I tako dolazimo do opake otrovne strele.
-’Kakav je bio moj udeo u velikoj trci? Koliko ja vredim?’
I to nije taština ili ambicija. Izgleda da se ljudi rode s dugom koji ne mogu platiti, ma koliko nastojali. On se nagomilava pred njima. Čovek nešto duguje čoveku. Ako ne obraća pažnju na taj dug, on ga truje, a ako pokušava da ga otplaćuje, dug samo raste i ono što čovek daje, njegovo je merilo.
