Ona vrsta vaspitanja od koje se ledi krv u žilama!
Svi mi bismo voleli da, kad ko klinci useremo motku, ćale ili keva (u daljem tekstu "roditelj") priđu, pomiluju po glavudži, izreknu koju lepu reč, objasne, posavetuju poljube, i mirna Bosna. Al 'oćeš, onda se trgneš od mekih latinoameričkih serija, i skontaš da tvoj roditelj rinta ceo dan za dnevnicu od sedam eura, i da isti taj roditelj ima tebe jer je uzo kondom slabog kvaliteta, koji je tokom odnosa prso ko Nada Macura, i jebiga. Nemoj da mu staješ na žulj kad dođe kući, nemoj ni kad se budi, ni dok pije jutarnju kafu, ni za vreme doručka, dok gleda tekmu, pegla, pije, pere prozore, nemoj ni dok te sprema za školu i nemoj dok sluša kako napuniti potrošačku korpu za tri iljade. Nemoj. Nemoj, jer će kolica da se slome na tebi, budi dete, pusti se njih, jer ćeš u suprotnom pravac u Jagodinu kod Palme na milostinju.
: Tata, daj trista kinti za plastični koš da ga zalepim na špajz?
-- Da ti zalepim ja šamarčinu?
: A što? Pa nije skupo.
-- Nije, a? E saće te rasporim da vidim šta si doručkovo, bem ti sito i rešetkom! Beži dok te za taj isti špajz nisam zakačio da prezimiš!
