Nekada se u našim krajevima naplaćivala globa, do zla boga težak porez nakon kog bi domaćin bio srećan što mu je porodica na broju ,a ovce hrana i ostalo uzimani su, zlatnike seljak nije ni mirisao pa nije ni patio za njima. Ostajalo bi seljaku da pet puta umoči hleb u čaj za doručak, a ručak bi večerao. Ženu bi punio često , izvijajući svoje znojavo i dlakavo dupe zarivajući se u njenu obraslu buđavu mašinu, istresajući tako sav bes koji se nakupio, a ona primala te udarce i po potrebi poreskih službenika... Zgrčeni u svom toplom i trošnom domu, palili bi sveću i molili se bogu, kog nisu zaboravljali za razliku od danasnjih paćenika koji primaju udarce monetarnih oligarha, samo što nemaju svoju trošnu kuću već žive u tuđem iznajmljenom stanu, hladno im je i greju ih pogledi na Milomira Marića koji u obližnjoj kafani loče jutarnju kaficu (malo li je videti njega uživo i sve te poznate sa tvea ) zaključiše mladi ljudi koji daleko od grobova svojih predaka, udaljeni od vere , nasloniše svoja dupeta na hladan beogradski asfalt.
Stevka: A šta se zaboga dešava, sa onom malom Ilijinom ,bila lepo dete, pametno, znala da priča, sada pobeleljela, svađa se sa banderom što joj uzima parking ,isto kao onaj Rokvić, stavila neku spiralu nema muža, kaže penziju neće da čeka, radi kao neka gerantoli dimaćica, a majku nema ko da joj sarani?...
Dragica Nikolić : globan život sele, globan, napaćeno je to.
