Glupost i zloba

Ovo vreme je pravo blagostanje za ovu vrstu. Njihove "vrline" se promovišu, njihova pojava je obožavana...
I svakog dana je viđam, zamotava svoju prerano sazrelu pojavu u neke nakaradne cirkuske dronjke, sve sa željom da bude primećena, verovatno jer kod svoje kuće nikada nije bila. Stavlja svoju šljašteću torbu na sto, maže svoje usne nekim kineskim sjajem u bezbroj slojeva, skoro da se cedi, pući usta. Svojim nadograđenim kandžama kuca poruku na mobilnom sa cirkonima. Njen dvadesetogodišnji dečko kamiondžija interesuje se za to da li je ovog puta pobegla iz škole. Ne može da je ženi ako propušta časove.
Znam da me mrzi, a ne shvatam ni zašto, jer, koliko sam je shvatila, ona o svima ostalima, a naročito meni misli(svojim ograničenim vijugama) da smo jadnici, da smo samo ljubomorni, da nikada nećemo razumeti čari odraslog života u koji se upustila. Zašto joj onda toliko zapadam za oko, koji li sam pobogu, po redu žulj njenih kompleksa, možda samo njena opravdana želja da bude pametna, ima prave prijatelje i porodicu?
Po ceo dan maše svojim korisnim osobinama, glupost i zlobu meša na zapanjivo kreativan način, sve dok vređa druge, dok ih ismeva, dok ih pljuje, ogovara, priča gluposti(u tome najviše uživa) i smeje se na neki ružan način koji uopšte ne zvuči kao smeh. Ona ne zna najosnovnije stvari. Svako je za nju štreber, svo je učenje uzalud, prerano je shvatila da sve vrline koje se stiču može nadomestiti majka priroda.
A takvih i drugačijih, jer svako je od njih na svoj fascinantan način glup i zao, ima svuda. Oni se slobodno kreću po ovom svetu, nekad su i srećni, prelaze preko drugih ljudi. Oni su na malim ekranima, u novinama, školama, kancelarijama, sve te jedinke koje me plaše.
Jer i posle svega, ko će osećati tugu, ko će plaćati za sve nepogode, ko će brinuti, raditi? Oni kao što sam ja, dok će se ovi slobodno iskobeljati, prosto zaboraviti na to, gajiti svoju glupost i zlobu i uživati u tom njihovom malom smrdljivom svetu ograničenih vidika.