Iako paradoks sam po sebi, poput vaterpoliste bez ruku, ili poštenog političara, gluvi tonac je osoba koja bez problema uspeva da živi, radi, plaća porez i umnožava se u zemlji Srbiji.
Samo u Srbiji se televizijskim i filmskim poslenicima bukvalno jebe za nivo decibela koji ispuštaju u životnu sredinu i zabole ih da li je ono što ljudi, voditelji, glumci na malim ekranima pričaju, zaista i čuvljivo od muzike koja je "u pozadini" i dostpuno ušima auditorijuma. Nivo buke koju proizvodi muzika ili npr. šum mašina ukoliko je scena u fabrici je toliko jači od glasa govornika da prosečan stanovnik Srbije pred paljenje televizora svaki put mora da očita moleban da se slučajno ne pojavi neki brka ili ne daj Bože i Sveti Pantelijo, neki mucavac jer je tada apsolutno nemoguće čak i pročitati sa njihovih usana šta su hteli reći.
Ako ni po čemu drugom, Prva srpska TV i RTS 1 su zaista prve u takmičenju i rijaliti šov-u: "Pogodi šta priča voditelj"
