Gologuzan

Знао сам да ћеш одма' на мајмуна помислити. Замисли онда како је мени да тај надимак носим већ педесет година. Брајко мој, лакше би ми било да ме говедом зову, ал шта да се ради. Свако свој крст судбине носи... Ааа, сад те сигурно интересује, што Гологузан, кад сам пун пара, кад чашћавам кафану сваки пут кад дођем у село. Немогуће да ти ђед твој није причао... Ајде, кад си навалио, овако је то било.

Кућа нам је била повиш' извора, горе, на крај села у оном камењару, ишао си тамо сигурно. Сиротињски је то све било, кућа са само једном собом, нас троје. Причала ми мајка да је кад сам се родио морала парче кецеље да откине да би имала у шта да ме повије. А отац? Отац-колац, што 'но кажу. Сјећам се да су га неки људи довезли на воловским колима кад сам имао чет'ри године, ја, 1949. На крају рата их партизани сколили у некој шуми, и све у некакав затвор одвели. Мајка није знала шта је са њим, ишла по селу, молила, кумила, само да сазна макар нешто. На крају имала среће па од неке њене родице муж био службеник у пошти, сазнао само да је жив. Од кад знам оца, вазда је на ракијско буре баздио. Јадна мајка, трчала, радила по надницама, копала од јутра до мрака да нам заради, и кад дође кући овај јој отме све и у биртији попије. Тако сам ја, чим сам мало ојачао, пошао са мајком у поље, само да код куће не будем са оном пијандуром. Умро је педес' пете, нашли га у јендеку крај пута.

Питаш ме како знам твог ђеда? Па знам га, ви сте ту одма', кроз шљивик, па преко потока. Играли смо се к'о дјеца стално заједно, ишли у школу, крали воће по селу и шта ти ја знам све. Знаш и сам све оне дјечије лудиње... Момковали смо заједно кад дође наше вријеме. Ви сте добродржећи, јако имање, први људи у селу, па ти је тако и ђед био слика и прилика у селу код удавача. Ја сам се увијек шљепао уз њега, иако сам носио очеве старе ципеле и изушивану кошуљу. Шта ћеш, увијек гољо био. Мада, био сам симпатичан сељанчицама јер сам био најкрупнији момак у селу. Није ни чудо од оноликог рада...

Елем, да се вратим на то како сам добио надимак. Одемо твој ђед и ја, зима шесет четврте, на посјело. Мало играли прстена, мало појали пјесме са осталим момцима, кад ја погледну, у дну собе нека цура везе приглавке. Румени образи, кике исплела, а оне преко јелечета пале по грудима. Ма, само за пожељети таква цура. Ух, кад ме погледала оним својим умркастим оком, к'о да ме је муња ошинула. Заигр'о ми сваки дамар. Питаш ме што јој нисам пришао? Еее, није се то смјело тад пред свима, сине. Тад се погледима договар'о састанак, да нико не чује. Послије тог посјела смо се виђали у селу потајно, да нико не зна. Уствари, знао је само твој ђед, њему сам морао да кажем, видио је да више нисам онај исти, да сам се заљубио к'о млад тетријеб.

Нисмо могли више да се кријемо к'о хајдуци, па се договоримо да дођем да је испросим, како доликује све. Кажем мајци, она припреми дарове будућим пријатељима, ја позајмим кола и коња од твог ђеда и у прошевину. Боље да сам ногу сломио него што сам тамо отишао. Њен отац није хтио да је да за мене. Комуњара покварена, он је био један од оних који су ми оца заробили. Потегао био пушку на мене, истјерао ме из дворишта к'о каквог кера. Каже, ајд на страну што си од оног изрода пијанице, него зар стварно да мислиш да ћу своју јединицу пустити да у таквој биједи живи, са таквим гологузаном. Пуно двориште народа било код њих, проломи се смијех, а ја у земљу да пропаднем. Од тад се проширило селом и ја остадох Гологузан за сва времена.

Питаш ме шта је било послије? Послије ми се цијело село смијало, гдје год се појавим, ја главна тема спрдње. Видим ја да мени нема живота у селу, приштедим нешто пара, пољубим мајку, па у Њемачку. Имао сам среће да налетим тако на неке наше тамо, они ме убаце на бауштелу и милина. Брзо сам се снашао, купио себи неки станчић, лагано штедио, а жеља да се вратим у село ме вукла из дана у дан све више и више. Нисам смио да се вратим, бојао сам се да ће ми се смијати. Тако 5 година нисам напустио Швабију, све док мајка није умрла. Кад сам дошао да је сахраним, одмах се пронијела вијест по селу -стигао ГОЛОГУЗАН. Испричали су ми да се она моја удала у међувремену, отац је приморао. Твој ђед је био тај срећник да је добије.

Да, хоћу да кажем да сам због твоје бабе ја Гологузан... Човјече,од кад сам сазнао то да је твој ђед оженио Ружицу, нисам смогао снаге да се вратим овамо, све до пензије. Ето сад крадем Богу дане и чекам да ме позове себи, ваљда неће одугловачити.