Sat ti već skače po ganglijama koliko zvoni, budiš se, pružaš ruku do ormarića da ga ućutkaš jednom zauvek, kad ono - patos. Tvoja ruka kojom pišeš, drapaš se, pomažeš sebi i drugima postala je tuđa, kao da više nije deo tebe, a trenutno ti se čini i kao da nikada nije ni bila. Ne osećaš je. Prvo se smeješ sebi i psuješ u isto vreme, zatim je gurkaš, pipaš kao neko strano telo, da - gumena je. Još uvek topla, ali ne reaguje. Hvataš svoju ruku za zglob i bacaš je na dole.Sa gravitacijom sarađuje bolje nego sa tobom. Već kreće da te hvata blaga prpa. Počinješ da je manijakalno stiskaš i masiraš - ništa. Trčiš do kupatila i stavljaš je pod vodu, držeći je drugom rukom, razume se. Blagi žmarci kreću da grizu, zatim da bole, dobro je, guma se polako pretvara ponovo u tebe.
- Sine, diž' se, nemoj da ti dođem sa lavorom vode, zabadaš cele nedelje k'o trudna žena!
- Evo, evo, budan, sam' da se isteglim...
- Aj, prekini da se igraš sa tom gumenom rukom, k'o naša Cara kad uhvati pacova, ovaj ugalj se neće sam uneti!
Plus, mada je primer u ovom slučaju višak.