
Дефиниција за коју ћу добити највећи број минуса, не зато што није истинита, већ напротив, зато што је њена сврха да одстрани неке класичне заблуде, поготово ако читате ово са емоцијама, са везивањем за традицију, јер онда је тешко прихватити истину, тј. и теолошке и историјске податке. Није циљ причати о покварености свештенства, јок, ту се нема шта причати. Ово је чисто са теолошко историјског аспекта. Па да почнем: Дијели се на двије фазе, рано хришћанство, или што волим рећи право хришћанство, и на хришћанство које почиње са васељенским саборима које би могли назвати неохришћанство. У раном хришћанству су хришћанство славили на разне начине различити правци. Тада су се користила сва позната јеванђеља, тј. не само четири која је неохришћанска црква прихватила јер су њој одговарала. Нестанак таквог хришћанства формално је отпочео 325. године на првом васељенском сабору. Зашто? Зато што од тада не вриједи ријеч Исусова, него ријеч цркве. Од тада се свештенство договара, наглашавам ту ријеч, шта ће да буде хришћанство. То је као да су се договарали око тога колико је два и два, али не на основу логике, него на основу интереса. То ћу ускоро да покажем. Значи, логика нам налаже, да чим се човјек умијеша у божанска питања, права, изворна вјера нестаје, јер људи једноставно нису легитимни да расправљају о нечему што је немогуће сазнати. Од те неохришћанске цркве прво се одвајају оријенталне цркве, затим долази до раскола између овог преосталог дијела на православне и римокатолике. Та подјела је ништа више него политичка подјела, као што је и сама неохришћанска црква политичка, а не Божја, хришћанска организација. Касније се од римокатолика одвајају протестанти. Могли бисмо рећи, да су у неку руку протестанти најближи изворном хришћанству из једног очитог разлога: они користе свето писмо као једини легитиман извор хришћанства, логично. Као што рекох, хришћанство настаје на договору, иако је и само свето писмо настало на основу договора цркве, и тиме право хришћанство нестаје, тумачење хришћанства само по њему је најлогичније и истини најприближније рјешење, јер не могу, као што рекох, људи да расправљају око тога шта је вјера. Исус нам је рекао како би требали да поступамо, то стоји, даље нема, свештеници за то нису надлежни, не могу они по логици ствари да буду у хришћанству већи фактори од Исуса, барем теоретски. у пракси је другачије. А сад да почнем са аргументима, набројаћу само неколико:
1. Свеци - за свеце у светом писму не постоји основа. Свеци се помињу тек на пар мјеста али не онако како то тумачи црква, као посредници између Бога и човјека, јер то хришћанство строго забрањује. Свеци се на тим мјестима спомињу као сви људи, припадници Исусове цркве. Стога свеци нису легитимни по хришћанству, али зато постоје у православљу и римокатоличанству, не и протестантизму.
2. Универзални карактер - сви људи су једнаки, стога једина исправна ствар код римокатоличке цркве је управо јер је католичка (саборна, универзална). Православне цркве се дијеле по националним границама, што је, наравно, нелогично, јер је национализам супротан хришћанству.
3. Причешће - то православни, за разлику од осталих, обављају правилно, јер причешћују и крвљу и тијелом Исусовим, као што стоји у светом писму. Римокатолици то оправдавају чињеницом да се у писму спомиње само да су се апостоли причешћивали и једним и другим, па онда само рк свештенство има ту част. Наравно, између свештенства и вјерника нема разлике, јер за то не постоји логичка основа.
4. Српски примјер: слава - и птице на грани знају да је слава обичај којим су стари Словени поштовали своје богове. Архиепископ Сава је славу трансформисао у хришћански обичај да би остатке паганства конвертоао у хришћанство на веома суптилан начин. У замјену за појединог бога додијељен је светац (за којег, као што рекох, не постоји логичка основа), па тако од Перуна, бога грома, постаје свети Илија назван, гле чуда, "Громовник", или од Световида, настаје, свети Вито (да, да, Срби највише поштују овог Сицилијанца због језичке сличности). Најзанимљивија ствар је што, Срби, како тада, тако и сада, још увијек не попуштају хришћанству. Нећете никад чути да Србин псује свеца, али зато Бога псује свако мало дијете. Јесте се запитали икад зашто? ;)То антихришћанство је садржано у самој српској свијести кроз традицију, и једна од највећих иронија, Срби мисле да бране име Исусово, а заправо кроз православну традицију, они носе велике богохулничке идеје очувањем своје паганске традиције.
5. Безброј других ствари, које ми се сад не дају куцати, ал само нешто ситно: прозивање имена у цркви људи који су даровали паре - апсолутно супротно Исусовим ријечима, да парафразирам "Ко дарује тајно, отас ће његов да му плати јавно." (Немам тренутно свето писмо уз себе да цитирам). Значи ако дајеш, не смијеш никад допустити да неко види, а камоли још да те хвале због тога. Онда иконоборство, једно од највећих богохуљења, јер на неки начин се противи и трећој Божјој заповијести. Онда величине свијећа, које дијеле елитисте и пучанство, егоисте од хришћана. Онда они обичаји: пола године, година, бла бла, ма људи: човјек кад умре, душа му одлази, суди му се, нема трт-мрт. Исус сам напомиње да након смрти се више ништа не може промијенити, јер за промјену служи живот. Кад умреш, никаква сахрана, нит пара попу, нит свијећа, нит цвијеће неће помоћи. Особа је на основу дјела из живота отишла у рај или пакао, ту даље нема. Ту нам не треба чак ни познавање писма ни историје, већ сама логика.
Затим слављење Исусовог рођења. Ту римокатолици правилно раде, јер је јулијански календар неправилан, има грешку због које се сваке 128 године помјера за један дан, тако да ће за стотињак година српско-православни (јер не славе сви православци по јул.) божић бити осмог јануара. Зато по грегоријанском постоји преступна година да то надокнади. Затим, сам датум израчунавања Исусовог рођења је сумњив: по јеврејској традицији велики пророци умиру на дан зачећа. Значи ако на васкрс додамо 9 мјесеци, добијемо 25 децембар. ;) А и поред тога, 25 децембар је био дан на који се у риму од 274 слави Sol Invictus, дан сунца неосвојивог, тј. бога сунца. Али упркос томе, постоје подаци који говоре да се 40-50 година прије тога божић славио 25. тако да то не би могли узимати као нешто битно, осим за теорију завјере. Оно за што је битан тај дан бога Сунца непобједивог, је што је то званична вјера римског царства од наведене године, па до 325. 321. Константин проглашава недељу нерадним даном. Секте као што су адвентисти правилно славе, насупрот деноминацијама, од заласка сунца у петак, па до заласка у суботу, као седми дан, дан на који је Бог заповиједио да се не ради. Тако су славили и рани хришћани, а разлог преласка на недељу је био јер је Исус васкрсао на тај дан, па је то постао Дан Господњи. Али наравно, то није правилно, јер богохулимо јер радимо суботом, која треба бити нерадна, а не недеља. Иако је то неоспориво, то се, ради реда, да примијетити и на малим примјерима као што је дан "сриједа", што би значило да је недеља први дан седмице.
Али пошто ми се не да куцати више - а пожалићу, не вјерујте цркви јер лаже, прочитајте свето писмо и сами ћете наћи на десетине, и више замјерки, а прихватићете их ако заиста желите да будете хришћани, и одбацићете традиционалне догме. Ако питате свештеника што је то тако, одговориће вам да је то тако у традицији, да је то црква одлучила, али ствар је у томе да црква нема моћ да одлучује о божанским стварима, као што ни скупштина једног града не може да измијени устав државе. Вјерујте историјским подацима, светом писму, и свом здравом разуму - логици, и не дајте да вам пуне главе глупостима. И гледајте на ствари колико толико објективније, а не емоционално. Мада безвезе говорим кад ћу добити од ирационалиста изливе бијеса и немогућности прихватања истине, некритичког оцјењивања и вријеђања..тј. ако иједан од њих ово прочита.
Did you mean Vukajlija?
Google · 17. April 2015.
Obožavam, iako sam religiozan tovje definicije.
Imaju nešto pavićevsko-moralno-poučno u sebi...opravdavaš svoj nadimak!
Svaka čast +
Ja mislim da nije vređanje...ima dosta istine i istorijski tačnih i potkrepljinih informacija...
Хвала :)
Него, ја лично сам хришћанин, стога волим правду. А ја нисам наишао још ни на једну хришћанску установу која је праведна, таква не постоји, и не постоји од времена ових раних хришћана. И ја сам одгајан и крштен као православац, али то једноставно је традиција, народна вјера, не хришћанска вјера, и не могу да се сложим са ничим осим са причешћем које је, као што сам навео, правилно. Ја волим да аргументовано расправљам стога тражим доказе и оправдања за таква нека дјела али их не налазим, стога ми морал не дозвољава да прихватим нешто што није у складу са светим писмом. Ја сам фанатично био уз православље...али читав ми је живот заснован на критици. Тако да први пут кад сам прочитао свето писмо, нашао сам мали милион разлика и неправилности између хришћанства и православља/католичанства итд. Као што рекох, протестанти су можда и најближи, ал и они имају исто грешке, које сам заборавио навести. Тако да за мене не постоји институција, јер право хришћанство нестаје формално 325, и немогуће га је отада спознати (хмм можда да се отвори ватиканска библиотека :) ). Стога идем ка оном што могу, да поштујем Исусове ријечи из Новог завјета. То је минимум, али минимум само и имамо.
2 Александар: нипошто вријеђање. Ово је засновано на КРИТИЦИ. Логичка и историјска критика. Ја сам хришћанин, а вријеђам тек кад сам изнервиран а онда се кајем, наравно, а сад сам тренутно потпуно миран. Ово је неки минимум искуства и знања који сам пренио да бих указао на неке нелогичности које може свако уочити. Ја без критике ништа не прихватам...осим хумор, хехе. А добро, и ту некад цјепидлачим, зато и имам доста датих минуса. :)
Mogao si sve ovo i kraće da kažeš.
"Sve što nam je potrebno je ljubav" i vera.
Pozdrav.
Ja nisam ni rekla da si vređao...
Ja sam mogla da pročitam čitavu tvoju definiciju sa strpljenjem i paćnjom, možeš i ti moj mali komentar...
Вјера заснована на критици, таква вјера да. ;)
А краће..па ово је укратко шта сам хтио написати. q|0_0|p
И да, та вјера је права вјера, вјера у идеје самог хришћанства, а не вјера у цркву и њене догме, јер оне не стоје. Тј. у пракси стоје, али критички гледано, не.
2 Александар: Хехе, јесам прочитао коментар, и погрешно си ме разумјела. Нисам ни рекао да си рекла да вријеђаш, већ управо потврђујем то што си рекла да деф не вријеђа никог, а додао сам и ја то поред тебе да виде људи да циљ није било вријеђање, и да га ту нема. Мали неспоразум. ;)
Oprošteno ti je sve, zbog šarma...
;) Љубим руку, мадам, хехе.
- za crkvu, + za tebe
ja sam inace agnostik, tj. ne verujem ni u sta dok se ne dokaze suprotno.
Хвала ;)
Ok, kritika zaista ima osnova. Ali ne mogu da se slozim sa tvojim vidjenjem stvari. Mnogo bi mi vremena oduzelo kada bih sada dao repliku na svaku tacku definicije, i zloupotrebio bih prostor na ovom site-u u neke svrhe kojima ova strana nije namenjena. Ali ajde bar nesto da prokomentarisem, da krenem od samog kraja: u Svetom Pismu Novog Zaveta je vec resen nas odnos prema suboti: subota je samo 'sen onoga sto treba da dodje', i kao takva je prevazidjena; Mojsijev Zakon je u Hristu ispunjen, i vise nismo pod 'Pedagogom'. Teologija Novog Zaveta ne podrzava 'svetkovanje subote', kako to tvrde Adventisti; u Jevandjeljima i Poslanicama ap. Pavla ne nalazimo nikakvog osnova za 'svetkovanje subote', vec sasvim suprotno: otkada je nastupila Blagodat i Istina, subota vise ne vazi, da se tako izrazim. Staro prodje, a sa njim i subota. Rad subotom nije bogohuljenje, kako ti zakljucujes.
Суботу су наставили да славе Исусови сљедбеници. Као што је случај са славом да прелази из паганских богова на хришћанске "свеце" тако је и овде случај. Поред суботе, славили су и недељу као дан Исусовог васкрсења. Постепено, недеља потискује суботу као важнији дан. Иако је никад није потпуно потиснула. Тај дан постаје Дан Господњи, али недеља никако не може, као први дан радне седмице, да буде важнији од оног дана кад је Бог заповиједио да се не ради. Субота није превазиђена. Не учење, него тад створена традиција, потиснула суботу и створила култ недеље. По учењу субота је и даље валидна, недеља ту постаје због самог Исусовог распећа. Не може се нечије учење мијењати само на основу воље већине. Тј. може ал онда треба да има друго име, ето, не можемо га звати хришћаством. Тај чин поштовања недеље би можда могли најбоље објаснити жељом раних хришћана да се разликују од јевреја, што им је, јелте, на крају и успјело. Резиме: неоспориво је да је субота седми и задњи дан у седмици, и да је Бог рекао да се тад не ради, али то хришћани након одређеног времена, због култа дана Исусовог васкрсења, занемарују. Само ме занима гдје налазе основу за то - тј. у учењу, не политичкој жељи еманципације од јевреја.
+ od mene, slazem se sa svime osim sa tvojim podrzavanjem tvrdnje crkve da je Isus zaista postojao. Ali, to je samo detalj, iako mnogo vazan, ne dovoljno vazan da ti ne dam +.
Чек, чек, гдје ја то тврдим? Ја вјерујем у то, мада за то не постоје докази, осим самог светог писма, и других ранохришћанских списа. Али тешко је кад само присталице пишу о нечему, онда немаш неко објективније виђење. Ја вјерујем да је Исус постојао, упркос чињеници да то нигдје није евидентирано осим у хришћанским списима. Нешто си погрешно протумачио. Рекао сам већ, мени је циљ да што боље сагледам ситуацију и критикујем, и прихватам критике назад. Не само да поштујем, него очекујем их управо ради долажења до истине, јер је истина оно што ме занима.
Max, po tebi onda ni ap. Pavle, a ni ostali apostoli - nisu bili hriscani. Jer iz Novog Zaveta vidimo da oni niti su 'svetkovali' subotu, niti su je smatrali necim vaznim, niti su obavezivali hriscane da je praznuju: u odlukama Apostolskog Sabora 51. godine u Jerusalimu se govori o odnosu hriscana prema Mojsijevom Zakonu; subota se ne pominje kao nesto sto bi hriscani trebalo da postuju (Dela 15). Stavise, ap. Pavle napominje: subota je samo senka onoga sto je trebalo da dodje, a Telo je Hristovo (Kol 2, 14-17) - evo malo opsirnije: http://true.faithweb.com/7-bible-col216.htm
I jos, Pavle u Gal. 4, 10 kaze da oni koji paze na 'dane, vremena i godine' (tj. i dalje postuju starozavetni krug praznika) sluze 'bednim stihijama'. A o Starom Zavetu kao necemu sto je proslo za hriscane, i sto je bilo samo priprema za Hrista, a ne stvar univerzalnog karaktera - govore sve Poslanice ap. Pavla.
Po kojem 'ucenju' onda je subota i dalje validna, jel' po jevrejskom? Jer se u NZ nigde ne nalazi takvo ucenje.
Da ne zauzimam prostor ovde, preporucujem ti da pogledas i ovu stranicu, o svim subotama Novog Zaveta: http://true.faithweb.com/7-bible-sabbathall.htm
Sto se tice tvrdnje da je Kanstantin u cetvrtom veku nedelju proglasio 'danom sunca', sta reci... procitaj sta kaze Justin Mucenik u svojoj Apologiji upucenoj Adrijanu oko 140. godine:
"Na dan koji se naziva dan Sunca, svi koji žive u gradovima ili na selu se sakupljaju na jedno mesto i čitaju se spisi apostola i proroka, koliko vreme dozvoljava; onda, kada čtec zavrsi, sveštenik propoveda i poziva na vršenje tih dobrih dela. Tada svi zajedno ustanemo na molitvu i, kao što smo rekli, kada se naša molitva završi, unose se hleb i vino i voda, a sveštenik dostojno uznosi molitve i zahvaljivanja,.." - evo ti link za srpski prevod, a ako sumnjas mozes lako da nadjes na internetu na engleskom ili bilo kom drugom jeziku: http://true.faithweb.com/7-hist-lordsday.htm
Minus od mene, def. je katastrofa, mnogo podmetacine i mnogo propagande adventizma u njoj.
Онда је, друже, твоја вјера, Павлосвство, Павлијанство, или не знам како, али мени за основ вјере служе само ријечи Исусове. Исус је син Божји, послат од Бога да испуни његову вољу. Павле је био само човјек, као што рекох. Павле да је рекао: убиство је врлина, не би значило исто ништа, а да је Исус рекао онда би значило. Проблем са вама је што најмање од свега придајете важности Исусу. Је ли он славио недељу? лол Није. Е сад нам остаје логика, пошто нема историјске подршке.
Друго, ово са даном сунца ниси ни прочитао, тако да не би требало ни да коментаришем. Ја сам управо и рекао да не би требале да се јављају теорије завјере јер дан сунца пада на божић, али да су хришћани прије проглашења тог дана већ славили божић. Ништа ја нисам рекао да би ме ти могао цитирати, већ једноставно ниси прочитао тај дио. Сад прочитај опет па се онда јави.
Деф није катастрофа, јер си ти управо један од оних који су били везани емотивно док су читали, и наравно оптужујеш ме за адвентизам због суботе. лол Ја сам рекао да не волим ни адвентистичку, ни православну, ни рк цркву.
Ne druze, nije moja vera nikakvo 'pavlovstvo', vec hriscanstvo, koje ti ovde falsifikujes i iskrivljujes.
Prvo, bratac, na pocetku kazes da je neko 'neohriscanstvo' nastalo negde 325. AD, a dotle je valjda bilo neko 'pravo' hriscanstvo, a onda obrces stvari pa sad kazes da ni svedocanstva Novog Zaveta, iz prvog veka, nisu autenticna nego su fals? Sta je onda validno i na osnovu cega mozemo da vodimo raspravu? Pominjes gore neka silna Jevandjelja koja su navodno koristili rani hriscani pre nego sto su izdvojili cetiri kanonska, a ne pominjes da je vecina tih gnostickih i ostalih laznih jevandjelja nastala relativno kasno, neka su cak i iz 4-5 veka, a neka kao Varnavino su nastala vise od 1000 godina posle Hrista...
A sto se tice tvojih izvrtanja cinjenica u vezi sa nedeljom - 'danom sunca', ne govori mi da nisam procitao sta si rekao, jer ja ne pricam napamet; naprotiv, vrlo sam pazljivo procitao tvoju def., i evo da iskopiram celu recenicu iz tvoje definicije gore ako mi ne verujes:
>>>Ono za što je bitan taj dan boga Sunca nepobjedivog, je što je to zvanična vjera rimskog carstva od navedene godine, pa do 325. 321. Konstantin proglašava nedelju danom Sunca, i nedelja postaje šabat (sabat), sveti dan.<<<
(Svasta, odakle si ovo prepisao? Jel' od Elene G. Vajt?)
Jesi li rekao da je Konstantin u 4. veku nedelju proglasio 'danom sunca' ili nisi?
Vrlo rado cu da nastavim raspravu sa tobom, tacku po tacku.
Немам сад пуно времена, идућег викенда ћу имати. Само укратко: расправа се води на основу Исусових ријечи, да, користићемо само 4 јеванђеља из светог писма. Рано хришћанство има исто грешака, али много мање него оно новонастало.
Прихваћена замјерка, погрешно сам се изразио, сад ћу да исправим ово за сунце. Али то је и небитно. Јер откад је дан сунца недељом, то не знам, али ствар је у томе да је од 321. од Константина то нерадни дан у Риму, као код хришћана дотад.
I kakav je to sad argument protiv hriscanstva, ako je za hriscane i pre 321. AD nedelja bila liturgijski dan? Nije Konstantin odredio kad ce da se sluzi Liturgija, nego Hristos svojim vaskrsenjem, stoga nije relevantno da mesas Konstantina tu.
Znaci, sad se ogranicavas samo na 4 kanonska Jevandjelja? OK, ako hoces tako, neka bude. Onda pogledaj par stihova iz Jevandjelja koji se ticu subote i Hristovog odnosa prema suboti; vidi, npr., sta kazu fariseji za Hrista:
"Tada rekoše neki od fariseja: ovaj čovek nije od Boga, jer ne svetkuje subote." (Jn 9, 16)
Jevreji su hteli da ubiju Hrista zato sto je narusavao subotu: Jn 5, 18.
Apostoli su takodje 'krsili subotu', kao i Hristos:
"Fariseji pak videvši rekoše mu: vidi, tvoji učenici čine što nije dozvoljeno činiti u subotu." (Mt 12, 2)
U produzetku ovog poglavlja Hristos daje primere kako su i u starozavetno doba svestenici i David krsili Mojsijeve propise i odredbe - pogledaj celu 12. glavu kod Mateja. Isto ovo pogledaj i u Mk 2, 23 - 3, 6 i u Lk 6, 1-11.
Pogledaj ovaj dogadjaj iz 13. glave Lukinog Jevandjelja, stih 10-17, o tome kako je Hristos izgrdio i postideo postovaoce subote:
"A starešina sinagoge je negodovao što je Isus izlečio u subotu, i reče narodu: ima šest dana u koje treba raditi; u te dane, dakle, dolazite i lečite se, a ne u subotnji dan. Na to mu Gospod odgovori i reče: licemeri, zar svaki od vas ne odvezuje svoga vola ili magarca od jasala u subotu i ne vodi ga da ga poji?"
Ako je rad subotom neko 'bogohuljenje', kako ti tvrdis u svojoj definiciji, onda je i Hristos bogohulio, jer kaze da radi i subotom:
"I zato su Judeji gonili Isusa, što je to činio u subotu. A Isus im odgovori: Otac moj stalno radi, pa radim i ja. Zbog toga su opet Judeji još više tražili da ga ubiju, ne samo što je razrešavao subotu, nego što je i Boga nazivao svojim Ocem,..." (Jn 5, 16ff)
E sad ostaje i da razjasnis ko su bili ti navodni hriscani koji su 'slavili subotu' kako ti tvrdis, da te podsetim:
>>>Sekte kao što su adventisti pravilno slave, nasuprot denominacijama, od zalaska sunca u petak, pa do zalaska u subotu, kao sedmi dan, dan na koji je Bog zapovijedio da se ne radi. Tako su slavili i rani hrišćani<<<
Koji su to rani hriscani - postovaoci subote, bratac? Odakle si cuo o njima? Da nije i ova recenica iscackana negde iz zaostavstine Ellen G. White?
Mozemo da polako pocnemo i sa ostalim podmetacina i neistinama iz tvoje definicije... Ako moze stavicu i ja pod tacke da bude preglednije.
1)Da te podsetim - zapoceo si sa tezom da se hriscanstvo deli na 2 faze: rano hriscanstvo, ili kako ga ti nazivas 'pravo' hriscanstvo, koje traje do epohe Vaseljenskih Sabora, i 'neohriscanstvo', koje zapocinje 325. AD. (Nadam se da sad beces da poreknes da si napisao ovako, da ne treba da kopiram opet.) Ako je to 'neohriscanstvo' nastalo 325. AD kako ti gore tvrdis, zasto onda odbacujes Poslanice ap. Pavla, Dela, i ostale ranohriscanske dokumente, kategorisuci ih kao neke 'pavlijanske' spise? Da nije i ap. Pavle bio neki 'neohriscanin'? Ali on je ziveo nekoliko stotina godina pre 325. AD; zasto onda on nije autenticni predstavnik hriscanstva? Ja tvrdim da 325. AD nije nastalo nikakvo 'novo hriscanstvo', vec je ostalo ono isto od pre. Jeste postalo ravnopravna religija sa ostalim, i vladajuca pod Teodosijem nesto kasnije, medjutim to nije uticalo ni na ucenja niti na menjanje dogmata, niti na srukturu Crkve, niti na hriscanski zivot niti na hriscansku praksu. Sve sto postoji u hriscanskom ucenju ima svoje uporiste u Novom Zavetu, nema tu nikakvog novotarenja od Konstantinovog perioda naovamo.
Ау брате... и коментари су киулометарски. Зато их нећу ни читати, доста ми је био и уводни текст.
А види овако. Добијеш плус за труд, и за жељу да се не поводиш за оним што ти је речено (за сад да заборавим сумњу да ти је неко други нешто рекао, рецимо ти за које говориш да су у праву). Дао бих и себи плус што прочитах до краја ;)
Али не да се слажем са тобом... Прво, колико је историјски тачно, поуздано то "право" хришћанство? Мени делује логичније оно што је Цајтгајсту речено, мада сам добар део тога већ знао. Није Христ ништа посебно ново у историји.
Друго, како сам у души паган, нека си и у праву, што се тиче одступања од хришћанске догме. Но мени су ипак дражи свеци, национализам, славе, сицилијанац св. Вито, "богохуљење" (наводници, јер шта је истина?), иконоборство и календар Јулија Цезара. Толико!
Pa ništa nisi slagao.
Samo si malo preopširan.
Zato i imaš tako malo ocena...
И ако сам Православац и наравно Хришћанин, немогу да будем на крај срца и да ти дам - за ово, тако да за тебе иде + , јер је стварно све поткрепљено у потпуности...
Немам живаца да читам,али кад сам видео д апричаш о вери,могу само да ти дам коментар:Ако хоћеш,веруј,треба да верујеш у Бога и немаш шта да доказујеш,постојао он или не,вера одржава ум човека,на светуне једна нормална особа нема која не верује у нашто....поздрав!
Предугачко, непотребно. Кој' набасах на ово?!