"Igraj i pevaj" emisije

Јашта, да играш и да певаш. Што би мислио на празан трбух кад се они на екрану толко муче да направе будале од себе, само ради твог ужитка, о величанствени?

Сценарио емисије, која је уствари хепенинг пун селебритија на ком се још и зарађују паре, отприлике иде овако: доведу пар пропалих певача ил глумаца, дају им задатак да изуче неку песму ил игру, они онда изађу, одраде то своје, причају колко им је било тешко и колко их тренер мучио, и онда их жири оцењује. И онда се сви смеју. Јер је све лепо и лепршаво.

Да би идиотлук био потпун, а и да би додали на гламуру, повремено дође неки политичар у емисију да се подједнако избламира, ал нема везе, он је један од нас из народа, па што онда и он да не игра и не пева, само да би се народ забавио и да неко дете заради за леба?

Поред пропалих звезда и политичара, за ове емисије треба још пар ствари:

1. Раскошна сценографија да прикрије стварну беду и празнину емисија у којима се одрасли хетеросексуалци облаче ко транџе и за то добијају паре и аплаузе.
2. Тупави водитељи да би се лакше смејали, јер је будалама смешно све што не разумеју, а и да не улазе у предугачке дијалоге са селебритијима који учествују у овом ивенту, јер је ово ипак шоу где је у првом плану блам селебритија или гламур политичара коме следи огроман и френетичан аплауз.
3. Стручни жири који није стручан, ал је зато строг и праведан, и који је у стању да на мртво име извређа несрећника који је ту дошао да се понижава, осим ако није политичар. Ако је политичар, онда добије френетичан аплауз и кез од ува до ува и од свих чланова жирија. Жири све време пред собом мора да има неку брљу да би преживео сву ову беду, па се повремено деси да се чланови жирија налижу више него што је довољно, па крену да малтретирају учеснике. Што само појачава свеопшту беду.
4. Хуманитарна акција због које су се сви они ту окупили, јер не иде баш да себи самима признају да су изашли да задовоље своје егзибиционистичке или скривене хомосексуалне нагоне. Паре се обично скупљају за децу без родитеља, болесну децу, децу која би компјутер, и сву осталу децу, јер онај ко гледа треба да се разнежи, а жена која нема да нахрани своју децу ујутро да плаче јер је другима ипак теже него њој (и шта она кукаш који мој стално?!).

Као и у сваком друштву где је леба одавно нестало, игра се појачава до даске, па како напредују до финала, све чешће мењају улоге, изазе поцепани и подрпани, светла те толко хипнотишу да више ниси ни гладан, крећу исфолиране свађе и љубомора, а ти само једном поруком за чију цену сутра можеш да купиш оброк у пекари помажеш свог фаворита. Нема везе, нек ми искључе телефон и нек цркнем ако треба и ја и цела породица, ал Ера да прође неће никад! Наступа зен фаза хипнозе. Све је пред тобом и све за тебе, сав овај гламур, светла, бљештавило, оволике звезде, политичари, сви су ту само да би ти имао све што ти треба да прегураш још један дан.

Све сем леба.