Amin! Nema dalje. Nebitno da li se nalazi u domu zdravlja, urgentnom centru, pošti, sudu, stanici MUP-a, kod advokata, u socijalnom, banci, crkvi ili kod automehaničara prosečan Srbin ili Srpkinja se na zakazan termin pozivaju i uzdaju više nego Amerikanci na peti amandman.
Sveti argument u raspravama po karakterističnim zmijolikim redovima i nenadjebivo-neopozivi argument u svađi sa šalterušom. Naoružan nediskutabilnim argumentom ulaziš kaubojski u čekaonicu, skeniraš pogledom prisutne obične smrtnike kojima po pogledu vidiš da te se plaše i gangsterskim hodom prilaziš šalteru gde izgovaraš gromkim, blago promuklim glasom: imam zakazano. Ljudi padaju u nesvest, šalteruša stavlja kafu i nudi ratluk, čistačice čiste pod oko tebe kao parket oko Majkla Džordana onomad.
Nema tu hitan slučaj tamo-vamo i cile-mile, nema padanja sistema, ja bre rođače imam zakazano tad-i-tad i hoću bre da budem primljen.
Bulevar Mihaila Pupina br 42, sprat 2, stan broj 24
dum dum dum(onomatopeja lupanja na vrata)
Krsman: Žaklina otvaraj!
dum dum dum dum dum(opet)
Krsman: Otvaraj jebem li ti sunce kalajisano!
dum dum dum
Krsman: Otvaraj ili razvaljujem pa ću te tući što sam razvaljivao!
Žaklina otvara vrata i mladić u pubertetu posramljenog pogleda koristi priliku da izađe
Žaklina: Šta je manijače, šta lupaš, hoćeš cela zgrada da navrne ovamo?
Krsman: Koliko je sati lepojko?! 5 i 15! A ja sam imao zakazano u 5!
Žaklina: Dobro bre, pa vidiš da je dečko u nezgodnim godinama, red je da mu izađem u susret, nije dva puta umočio...a ne ko ti, matora konjina dođeš ovde da se po dva sata iživljavaš...
Krsman: Alo, imam zakazano šta ti nije jasno!?
