Међувлашће. Стање када је много тога и правно, и у пракси нерегулисано и тек треба да се уреди.
Међувлашће је карактеристично за земље и друштва која се затекну у некаквој транзицији. У таквим околностима, здрав разум налаже да се уложе напори како би се то стање што пре превазишло, да нам држава постане уређена, стабилна, да се зна неки ред...
Код Срба није тако. Србин је одавно прозрео сву једноставност и провидност механизма по коме те приче функционишу и схватио да је осуђен да генерацијама и генерацијама живи у непрекидном интеррегнуму и да из тих међустања, тих прелазних фаза, заправо никада не изађе. Од колевке па до гроба, он тако путује неким чудним путевима који никуда не воде и који му, у једном тренутку, само нестану испод ногу. Шта сад? Не секирај се, брате, измислиће већ неки нови пут, па ћемо опет имати куда да корачамо, чиме да се замајавамо и у чему да нам прође живот.
Заиста, шта би се десило када би се Србин једног јутра пробудио и схватио да живи у - уређеном друштву? Политички, правно, економски - све беспрекорно функционише, и то све у служби Њ. В. Грађанина? Бррр, грозно! Србин у таквом окружењу једноставно не би умео да функционише. Јер, временом је постао homo interregnus, homo transiticus, вечито у неком прелазном стању, у некој међуфази. Увек на путу, никад на циљу.
21. век
- Јел бре, кога ови зајебавају? Какав "пут у ЕУ који нема алтернативу", какви бакрачи? Прво било "сад ће, само што није", па онда за годину, па за две, па сада најраније 2025, с тим што вероватно ни тада... Они стварно мисле да је овде неко луд?
- Па, како да ти кажем, има вас који стварно јесте луди, а има нас и који нисмо...
- Неразуем, шта је песник хтео да каже?
- Само ти и даље неразуми, а ко је разумео, тај се накачио на претприступне фондове, па сиса ли, сиса. Батали високу политику, треба за децу обезбедити.
20. век
Социјализам. Као прелазни пут у идеално друштвено уређење - комунизам. Пут који такође "нема алтернативу", мада се то тада није тако говорило. Као што се и прелазни пут звао "прелазни пут", а не "транзиција" - али му дође на исто.
Људи су се рађали, живели године и деценије корачајући тим прелазним путем, да би онда, у једном тренутку, када је прича послужила сврси и издувала се као пробушени балон - преко ноћи престала. Где си био целог живота? Нигде. Шта си радио? Ништа. Куда си путовао? Никуда, али сам бар путовао. Нема везе, ево кризе, ево хиперинфлације, ево ратова, неће бити досадно. Хајде да видимо колики је ту наш део.
на локалном нивоу
- Оооо, гос'н директоре пропале фирме! Добардан, како је?
- Пропале? Слушај, немој да вређаш. Про-па-да-ју-ће.
- Како пропадајуће, па где то има?
- Има, има. УППР, ПДДЗРОН, или како већ беше...
- Добро, и шта све то у преводу значи?
- То значи да смо пред стечајем, али нисмо у стечају. Заправо, нити јесмо, нити нисмо. То, даље, значи да нам порески обвезници великодушно помажу да делимо плате иако, од свега што се производи, ми одавно производимо само штету. Знаш како је још давно рекао мудри Баја Пашић: "Спаса нам нема - да пропаднемо не можемо".
- Лепо, лепо... Него, на колико позиција ти вучеш те плате што помену?
- Срамте бре било, то није пристојно да се пита!
U nedostatku mesta u Vujaklijinom ili kojem drugom rečniku na internetu postoji mnoštvo sajtova, među njima Vukajlija, gde možete da vidite na kakav sve način ljudi vole da razgovaraju na opšte zgražavanje lingvista. Tako da se tamo može videti da ljudi fejsbukuju, fejsbuče, da im je fejs ubagovao. Ili čak poređenje čuvenog prideva „kul”: kul, kulji, najkulji.
Emisija RTS-a "Oko Magazin · 24. Novembar 2009.
Kriza kao način života nam je izbor.
Onomad rekoh ko ne bi smeo na izbore. Nikako.