Usrao je stvar na samom kraju.
Sve je išlo kako treba. Kao podmazano jebote. Ali ne, dotični je naravno morao da uprska stvar nekim svojim glupim, nepotrebnim ispadom. Stigao je do samog kraja, ali sitnice su presudile. Da je sve uradio kako mu je rečeno, možda bi i uspreo. On je furao svoje, imao je svoje JA i stigao je dokle je stigao.
-Šta bi sa onom malom?
-A ne pitaj!
-Pričaj!
-Brate, platim joj pićence, bacim koju spiku i pristane!
-Ii?
-Odemo do mene, predigra, vino, ovo ono... Krenemo, i ja joj kreten predložim šezdes' devetku.
-Pa je l' ti Miljana rekla da to ne podnosi!
-A jebiga, hteo sam da probam, možda bi mi upalilo.
-Pa vidiš da nije upalilo! Opet si se israo posle kupanja!
-Jebiga brate.
-Nema jebiga. Svaki put to uradiš. Tako si i krenuo da gradiš onu kuću sam, pa ti se na samom kraju krov srušio!
