Iz glave našeg Aksentija Mandušića

Да ли си некад сањао да можеш да летиш? Или рецимо, да возиш ауто под морем? А царе? А да водиш љубав са најбољом другарицом, професорком или рибом и то медотом курцем у пичку па тако стално, у круг!
У шта?
У КРУГ бре! Циклус, назови како хоћеш али кад те једном крене, не можеш да се отарасиш тих снова, знаш брате.Ниси? Како је то могуће? Па ја ти брате, стално сањам да јебем, и то на 47он спрату, док слушам песму од оних, како се беше зову, они, бре, чобански рокери. . . А да, Након свих ових година, Бијело дугме. . . И као будим се у 5.05 а небо црвено као при заласку. Само замисли да можеш и све функционише, ај брате, већ је 20.42, морам да палим, имам судар на Тргу, знаш каква цупи, још данас петак, после надам се идемо на свирку ових ''Скрндеља'' у Aкадемији, биће дојајно, ај воздра батице. . .
( Мандушић у себи: Зашто је све тако? Гле, Циле је добар момак, добар чоек, воли мало да попије и то што се курчи са дуваном, јебига, али све у свему цар у позитивном смислу, а ја? Не, мислим да сам ја тешки нолајфер, јебала ме Вукајлија, 9гаг и остала компанија, једина ми утеха што свирам у Слотсима, јест да смо још у фази настајања али биће нешто од нас, надам се. И онда ми кажу само се ти надај, ко жели нешто тај нађе начина а ко не, тај нађе изговор. Волео бих да је тако. Па се тако питам шта је циљ живота? А? Филозофи знају, а ја, кажу ми другови да сам луди филозоф, стално нешто серем, Аристотел јеботе, али ја не знам. . . Не зна нико. . . Стани, можда знам, а не, ипак фантазирам. . . А срећа? Па да, али ко ће ми потврдити, било ко? Не, није само срећа, срећа се заслужује нечим, али чиме? Имај само ти добре оцене и све ће бити у реду,рекли би профани и родитељи, бабе, деде, уписујеш факултет и тамо будеш добар, па добијеш посао, ожениш се и ринташ цео свој живот и? То је то? Само? Шта после а? Не, није то поента. Живот мора да има неку велику и недокучиву поенту чим је тако загонетан и сложен. Пусти се филозофирања, рекли би опет, само ти учи и не брини се. . .Ама доста! Не могу да мислим овако, морам да сиђем, одо' на Дунав, код Југе, тамо увек имам инспирацију. . .
Далеко од свих, само ја, небо, батлери из Казина, пси, њихови невољни власници, заљубљени парови, то је Ушће код Југе, и да, Дунав, вода која смирује. Уморан сам, 7 часова и још петак, а сад је 21:16, средина Септембра, не знам ни који је датум данас, а то није ни битно, битно је шта сам урадио до овог момента у животу. Па? Да видимо, ништа? Не, родио сам се, жив сам, то је једна ставка, а остало? Са тим морам нешто да урадим, рекао би Зоран Ђинђић. . . Где стадох? Срећа? Ах, да, срећа сама не долази, мора доћи као награда за нешто, за неку врлину. А лепота? Лепота није врлина, то је дар, дар који може направити да неко изврши убиство своје девојке и своје самоубиство због неверства своје драге девојке, која опет, да није лепа, не би могла да превари свог (не)вољеног. Али то је већ сад постала љубомора, па из љубоморе у гнев, из гнева у смрт, из смрти у пакао, а даље? Па из пакла у чистилиште по Дантеу, па реинкарнација по хиндусима, па у живот, у радост, и тако опет до неке тачке па испочетка. Значи испада да је срећа све то, и лоше и добро јер је на крају опет живот. . . А да ја кренем полако, да кренем на журку, да упознам тамо неку препичку, да је смувам, да се пошинемо, па роди, да то дете одрасте, створи породицу, ради као професор ликовног, оде на Хаваје, тамо упозна опет своју жену, па се помешамо са Хавајцима или како већ, па опет тај Хавајац полу Србин оде у Африку да ради као медицинар и сретне неку Рускињу која тамо стажира и бави се хуманитарним радом? Ух бре, дође ми да скочим у Дунав, и тако све, у круг! Чекај, шта рекох, ''У КРУГ''? Познато ми то однегде, ал одакле. . . ЧЕКАЈ!! А, ЦИЛЕ! Па Циле ми рече за оне његове кочијашке снове, па да. . . Пази сад то, Циле, главни нефилозоф, зајебант, чоек који живи за журке, цигаре, етанол, пичке, рок свирке. . .Како он то зна? Или не? Али да! Он то зна! Зато се и зајебава и проводи. Све иде у круг јебо те, значи круг из којег се не може избавити или још боље круг у којем ми имамо част да будемо. Али опет, зашто баш ми? Ала ме јебе ово, а да одем ја лепо до Академије, да видим то са Цилетом? Како беше 065 465. . . .