Da li si nekad sanjao da možeš da letiš? Ili recimo, da voziš auto pod morem? A care? A da vodiš ljubav sa najboljom drugaricom, profesorkom ili ribom i to medotom kurcem u pičku pa tako stalno, u krug!
U šta?
U KRUG bre! Ciklus, nazovi kako hoćeš ali kad te jednom krene, ne možeš da se otarasiš tih snova, znaš brate.Nisi? Kako je to moguće? Pa ja ti brate, stalno sanjam da jebem, i to na 47on spratu, dok slušam pesmu od onih, kako se beše zovu, oni, bre, čobanski rokeri. . . A da, Nakon svih ovih godina, Bijelo dugme. . . I kao budim se u 5.05 a nebo crveno kao pri zalasku. Samo zamisli da možeš i sve funkcioniše, aj brate, već je 20.42, moram da palim, imam sudar na Trgu, znaš kakva cupi, još danas petak, posle nadam se idemo na svirku ovih ''Skrndelja'' u Akademiji, biće dojajno, aj vozdra batice. . .
( Mandušić u sebi: Zašto je sve tako? Gle, Cile je dobar momak, dobar čoek, voli malo da popije i to što se kurči sa duvanom, jebiga, ali sve u svemu car u pozitivnom smislu, a ja? Ne, mislim da sam ja teški nolajfer, jebala me Vukajlija, 9gag i ostala kompanija, jedina mi uteha što sviram u Slotsima, jest da smo još u fazi nastajanja ali biće nešto od nas, nadam se. I onda mi kažu samo se ti nadaj, ko želi nešto taj nađe načina a ko ne, taj nađe izgovor. Voleo bih da je tako. Pa se tako pitam šta je cilj života? A? Filozofi znaju, a ja, kažu mi drugovi da sam ludi filozof, stalno nešto serem, Aristotel jebote, ali ja ne znam. . . Ne zna niko. . . Stani, možda znam, a ne, ipak fantaziram. . . A sreća? Pa da, ali ko će mi potvrditi, bilo ko? Ne, nije samo sreća, sreća se zaslužuje nečim, ali čime? Imaj samo ti dobre ocene i sve će biti u redu,rekli bi profani i roditelji, babe, dede, upisuješ fakultet i tamo budeš dobar, pa dobiješ posao, oženiš se i rintaš ceo svoj život i? To je to? Samo? Šta posle a? Ne, nije to poenta. Život mora da ima neku veliku i nedokučivu poentu čim je tako zagonetan i složen. Pusti se filozofiranja, rekli bi opet, samo ti uči i ne brini se. . .Ama dosta! Ne mogu da mislim ovako, moram da siđem, odo' na Dunav, kod Juge, tamo uvek imam inspiraciju. . .
Daleko od svih, samo ja, nebo, batleri iz Kazina, psi, njihovi nevoljni vlasnici, zaljubljeni parovi, to je Ušće kod Juge, i da, Dunav, voda koja smiruje. Umoran sam, 7 časova i još petak, a sad je 21:16, sredina Septembra, ne znam ni koji je datum danas, a to nije ni bitno, bitno je šta sam uradio do ovog momenta u životu. Pa? Da vidimo, ništa? Ne, rodio sam se, živ sam, to je jedna stavka, a ostalo? Sa tim moram nešto da uradim, rekao bi Zoran Đinđić. . . Gde stadoh? Sreća? Ah, da, sreća sama ne dolazi, mora doći kao nagrada za nešto, za neku vrlinu. A lepota? Lepota nije vrlina, to je dar, dar koji može napraviti da neko izvrši ubistvo svoje devojke i svoje samoubistvo zbog neverstva svoje drage devojke, koja opet, da nije lepa, ne bi mogla da prevari svog (ne)voljenog. Ali to je već sad postala ljubomora, pa iz ljubomore u gnev, iz gneva u smrt, iz smrti u pakao, a dalje? Pa iz pakla u čistilište po Danteu, pa reinkarnacija po hindusima, pa u život, u radost, i tako opet do neke tačke pa ispočetka. Znači ispada da je sreća sve to, i loše i dobro jer je na kraju opet život. . . A da ja krenem polako, da krenem na žurku, da upoznam tamo neku prepičku, da je smuvam, da se pošinemo, pa rodi, da to dete odraste, stvori porodicu, radi kao profesor likovnog, ode na Havaje, tamo upozna opet svoju ženu, pa se pomešamo sa Havajcima ili kako već, pa opet taj Havajac polu Srbin ode u Afriku da radi kao medicinar i sretne neku Ruskinju koja tamo stažira i bavi se humanitarnim radom? Uh bre, dođe mi da skočim u Dunav, i tako sve, u krug! Čekaj, šta rekoh, ''U KRUG''? Poznato mi to odnegde, al odakle. . . ČEKAJ!! A, CILE! Pa Cile mi reče za one njegove kočijaške snove, pa da. . . Pazi sad to, Cile, glavni nefilozof, zajebant, čoek koji živi za žurke, cigare, etanol, pičke, rok svirke. . .Kako on to zna? Ili ne? Ali da! On to zna! Zato se i zajebava i provodi. Sve ide u krug jebo te, znači krug iz kojeg se ne može izbaviti ili još bolje krug u kojem mi imamo čast da budemo. Ali opet, zašto baš mi? Ala me jebe ovo, a da odem ja lepo do Akademije, da vidim to sa Ciletom? Kako beše 065 465. . . .
